Битка на Љубићу
From Wikipedia, the free encyclopedia
Битка на Љубићу или Бој на Љубићу се одиграла 8. маја/6. јуна 1815. године, у току Другог српског устанка.
Битка на Љубићу | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Другог српског устанка | |||||||
Танаско Рајић на топу | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Српски устаници | Османско царство | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Милош Обреновић Танаско Рајић † Лазар Мутап (ПОР) Милутин Гарашанин Милић Дринчић Јован Добрача |
Ћаја-паша † Кара-Мустафа † | ||||||
Јачина | |||||||
1.700 касније стигло појачање са 3.000 људи и 200 коњице[тражи се извор] | 10.000 - 12.000[тражи се извор] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
Око 1.500 погинулих | Око 7.000 погинулих |
Одвијала се на брду Љубић, 4 километра североисточно од Чачка, између Срба и Турака.
После ослобођења Рудника, устаници под командом Лазара Мутапа су напали турску посаду Чачка и сабили је у окружење код џамије. За то време Јован Обреновић је запосео Љубић са својим људима.
Турци, под Имшир-Ћаја-пашом, снаге око 7.000 људи, углавном коњаника, стигли су 6. маја из Београда у Чачак и напали устанике с леђа. Устаници, пред бројнијим непријатељем, су се повукли на Љубић, са рањеним Мутапом. На Љубићком брду је било око три шанца, у којима су били размештени устаници. Укупне српске снаге су износиле око 1.500 људи (200 на коњима) касније стигло појачање са 3.000 људи.[1] Сам Милош Обреновић наводи:„Дошавши према Чачку, на једно брдо звано Љубић, које је од Чачка удаљено три четврти сата,ја дадем начинити овде два као шанчића од прошћа, прућа и грања за заклонити се мало.” [2]
На Љубићу су се налазили Јован Димитријевић Добрача, Милић Дринчић, Никола Луњевица, Јован Мићић, Рака Левајац и остале устаничке старешине.[3] Пошто се Милош Обреновић упознао са постојећим стањем око сукоба са Ћаја-пашом, донета је одлука да устаници не одступају са Љубићког брда, већ да прошире шанчеве и ојачају их са палисадима. Војска је започела дораду постојећих шанчева, док је Добрача прикупљао људе из Груже, а Милош послао људе у околна села да поруче кнежевима да подижу људе на устанак и шаљу их на Љубић, те да са собом понесу што више палисада.[3]
Међутим, Турци нису дали устаницима да доврше радове на шанчевима.[4] Већ сутрадан, предвођени врањански пашом, Ћајин-пашом су 8. маја са јачим снагама[1], прешли Мораву.[4] и напали устанике на Љубићу.
Отворени шанчеви били су припремљени за главнину српских снага, али пошто нису сви могли да се сместе по шанчевима, један број њих се распоредио по другим местима и заседама, у заклонима, бусијама и јарцима. Када су Турци дошли надомак шанчева, устаници су из шанчева и бусија отворили сложну пушчану ватру, одбили и протерали Турке,[4] који су се уз веће губитке повукли ка Чачку, а устаници су их прогонили до Западне Мораве,[1] запленивши доста оружја и другог плена. Увече у сумрак је стигао Јован Добрача са још људи што је орасположило устанике. Са доласком Јована Добраче са Гружанима и Милентија Ломе са Качерцима, стање на Љубићу се стабилизовало, после чега је Милош решио да са игуманом Мелентијем Павловићем и Симом Паштрмцем крене ка Београду, како би објединили устаничке борбе и ступили у контакт са пребеглим устаничким вођама у Срему.[4] Пред полазак Милош је предао команду свом брату Јовану и Јовану Добрачи.[5]
Међутим, ускоро је стигла вест о доласку 1.300 Турака предвођених Селим Ћехајом и Мусагом Балабагом, као и један број мобилисаних Срба, под вођством кнежева Радована Грабовића и Раке Тешића у помоћ чачанским Турцима. Милош је затим послао Милића Дринчића и Јована Мицића да са коњицом и људима крене пред ове Турке и разбије их.[4]
Устанички положаји на Љубићу су временом ојачани доласком Милића Дринчића и Јована Добраче. Милош је са собом довео нешто Посаваца, Гружана и Љижана, са Луком Грбовићем, а Танаско Рајић је довео устанике из Јасенице и Драгачева, тако да се број устаника у шанчевима на Љубићком брду попео на око 3.000.[6]
После тога је Ћајин-паша послао Кара-Мустафу са око 1.000 Турака. Њему су се супротставили Аврам Лукић, Јован Мићић и Павле Штула, са око 300 устаника. Турци су се током борбе распрсли. Кара-Мустафа је са њих 40 успео да умакне Србима, али су га они код Сјенице сустигли и убили, а Аврам Лукић је послао Милошу на Љубић Кара Мустафину главу.[6]