Богословски дијалог православних и древноисточних православних цркава
From Wikipedia, the free encyclopedia
Богословски дијалог православних и древноисточних (нехалкидонских) православних цркава представља богословске консултације[lower-alpha 1] у оквиру рада Мјешовите богословске комисије са циљем успостављања евхаристијског јединства између двије скупине цркава.[2]
Активне консултације између представника двије скупине цркава почеле су у другој половини 20. вијека: у Орхусу (1964), Бристолу (1967), Женеви (1970) и Адис Абеби (1971).[1] Послије незваничних контаката православне и древноисточне цркве[lower-alpha 2] основале су своје богословске комисије за учешће у дијалогу, које су заједно образовале Мјешовиту богословску комисију. Састанци Мјешовите комисије одржани су у Шамбезију (Швајцарска; 1985, 1990. и 1993), у коптском манастиру Светог Пајсија [] (Египат; 1989) и довели су до усвајања низа докумената.[1]
Реализација ових докумената требала је да се деси након одобрења помјесних православних и древноисточних цркава.[3] Документе које је усвојила Мјешовита богословска комисија позитивно су примиле Константинопољска, Румунска,[1][4] Александријска и Антиохијска црква с православне стране[5][6] и Сиројаковитска, Маланкарска[6] и Коптска црква с древноисточне стране.[5][7] И поред усвајања заједничких докумената, богословски, канонски и други разлози спријечили су даље дејство цркава да се уједине.[8] Тако није дошло до уклањања међусобних анатема и обнављања пуног евхаристијског заједништва између православаца и нехалкидонаца. На примјер, Руска православна црква је на Архијерејског сабору 1997. примјетила да се Шамбезијска декларација „не треба сматрати коначним документом довољним да обнови пуно заједништво између Православне цркве и Древноисточних цркава”.[9]