Заковица
трајни механички затварач / From Wikipedia, the free encyclopedia
Заковица или закивак је машински елемент намијењен за стварање нераздвојивих спојева. На једном крају заковице налази се глава (индустријска глава заковице), а други крај је клин цилиндричног облика. Користе се тако да се ставе у рупу која је већ избушена у материјалима који треба да се споје, а затим се део заковице који је прошао кроз рупу деформише деловањем силе, тако да се заковица више не може извући. Заковани спојеви су некада били основни вид спајања металних делова. Данас су остали основни вид чврстог спајања неких лаких легура (дуралуминијум), и посебно у авионској идустрији.[1] Спој заковицама добро подноси напрезања по оси нормалној на осу заковице (смично напрезање), док су за напрезања у смеру осе тела заковице боља решења вијци и матице.[2] Материјали за израду заковица су челик, алуминијум, њихове легуре а понекад и други лаки метали. Пре извођења споја, састоје се од тела заковице (стабло) и насадне (готове, завршене) главе. После деформације у споју уз ова два дела постоји и завршна глава која држи спој и заковицу да не испадне из рупе.
Заковичне спојеве су истиснули вијчани спојеви. Бушење рупа и закивање изискује генерално већи утрошак рада. Заварени делови су једноставнијег облика, лаганији су и нису ослабљени рупама. Само се још понекад узима заковични спој, који иначе вреди као безусловно сигуран спој, нарочито у градњи с лаким металима.[3]
Заковице су машински делови који се састоје од сворњака (тела) и главе, такозване готове или темељне главе. Друга глава, названа завршна глава, обликује се током операције закивања. Израда проврта на деловима који се спајају изводи се пробијањем или бушењем. Први је бржи и исплатљивији (економичнији), али постоји опасност од појаве пукотина на рубовима проврта. Боље је накнадним бушењем или развртањем проширити мањи проврт на коначну меру. У квалитетним конструкцијама (челичне конструкције, котлови или генератори паре) примењује се искључиво бушење. Рубови проврта на спољашњој страни споја морају код већег пречника заковица бити скошени. За постизање исправног заковичног споја, проврти на деловима који се међусобно спајају изводе се тако да се ти делови налазе у привременом монтажном споју оствареном с помоћу вијака, затега и слично.
Закивање може бити хладно код употребе месинга, бакра или лаких легура као и челичних до пречника мањег од 10 . Топло закивање изводи се челичним заковицама загријаним до светлоцрвеног жара (око 1 000 ). За загрејавање заковица служе пећи ложене дрвеним угљеном или коксом. Најприкладније је електрично или плинско загрејавање заковица.[4]