Историја Јевреја у Русији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јевреји у Русији су историјски чинили велику религијску дијаспору; на огромним територијама Руске империје у једном тренутку је била највећа популација Јевреја у свету[6]. Унутар ових територија, јеврејске заједнице из различитих области су цветале и развијале многе упечатљивије теолошке и културне традиције савременог јудаизма а истовремено су се суочавале са периодима антисемитских дискриминаторних политика и прогона. Највећа група међу руским Јеврејима су Јевреји Ашкенази, али заједница такође укључује значајан број других неашкенаских заједница из других јеврејских дијаспора, укључујући планинске Јевреје, сефардске Јевреје, Кримске Карајите, Кримчаке, Бухарске Јевреје и Грузијске Јевреје.
Региони са значајном популацијом | |
---|---|
Израел | 1,200,000<[1] |
САД | 350,000[2] |
Русија | Дате су различите процене : 200,000 / 500,000 људи јеврејског порекла.[3][4][5] |
Језици | |
јидиш | |
Религија | |
јудаизам |
Присуство Јевреја у европском делу Русије може се пратити од 7. до 14. века. У 11. и 12. веку док је јеврејска популација у Кијеву, у данашњој Украјини, била ограничена на засебну четвртину, докази о присуству јеврејског народа у московској Русији се прво документују у хроникама из 1471. године. За време владавине Катарине Велике у 18. веку, јеврејски народ је био ограничен на унутар Русије, на територију где су могли да живе или имигрирају, док Александар III Александрович није ескалирао анти-јеврејску политику. Почевши од 1880-их, таласи анти-јеврејских погрома прешли су неколико различитих региона царства неколико деценија. Више од два милиона Јевреја побегло је из Русије између 1880. и 1920. године, углавном у Сједињене Државе и оно што је данас држава Израел.
Антијеврејска политика у Русији је одузела многа права која су Јевреји имали до касног 17. века у Русији. У то време јеврејски народ био је ограничен на подручје данашњег Белорусије, Литваније, источне Пољске и Украјине[7]. Тамо где је западна Европа доживљавала еманципацију у то време, закони за јеврејски народ постајали су све строжи. Полако али сигурно, Јеврејима је било дозвољено да се крећу даље према истоку. Ово је била мала промена и није дошла до свих јеврејских народа, па чак ни до мале мањине. У овом ширем подручју, Јевреји су живели у заједницама, познатим као Штетл. Ове заједнице су биле веома сличне онима које би биле познате као гета у Другом светском рату, са скученим и неподобним животним условима[7].
Пре 1917. године у Русији је било 300.000 циониста, док је главна јеврејска социјалистичка организација, Бунд, имала 33.000 чланова. Само 958 Јевреја се придружило бољшевичкој партији пре 1917; хиљадe су се придружиле након револуције. У току хаотичних година Првог светског рата, Фебруарске и Октобарске револуција и Руског грађанског рата створени су социјални поремећаји који су довели до антисемитизма. Око 150.000 Јевреја убијено је у погромима 1918-1922, њих 125.000 у Украјини, 25.000 у Белорусији[8]. Погроме су углавном починиле антикомунистичке снаге; понекад, јединице Црвене армије су такође учествовале у погромима[9]. Након кратког периода конфузије, Совјети су почели са егзекуцијама појединаца па чак и распуштањем војних јединица који су нападали Јевреје. Иако су после тога још увек почињени погроми, углавном од стране украјинских јединица Црвене армије током повлачења из Пољске (1920), Јевреји су генерално сматрали да је Црвена армија једина сила која је била способна и спремна да их брани. Погроми Руског грађанског рата шокирали су светско јеврејство и окупили многе Јевреје у Црвеној армији и совјетском режиму, а такође су ојачали жељу за стварањем домовине за јеврејски народ[9].
У августу 1919. совјетска влада је ухапсила многе рабине, заузела јеврејску имовину, укључујући синагоге, и распустила многе јеврејске заједнице[10]. Јеврејска секција Комунистичке партије означила је употребу хебрејског језика "реакционарно" и "елитистичко", а учење хебрејског је забрањено. Ционисти су били грубо прогоњени, а нападе су водили јеврејски комунисти.
Међутим, након грађанског рата, политика нове бољшевичке владе довела је до процвата секуларне јеврејске културе у Белорусији и западној Украјини 1920-их. Совјетска влада је забранила све изразе антисемитизма и покушала је да модернизује јеврејску заједницу успостављањем 1.100 јидиш- школе језика, 40 дневних новина на јидишу и насељавање Јевреја на фармама у Украјини и на Криму; број Јевреја који раде у индустрији више се него удвостручио између 1926. и 1931. године. Почетком 1930-их, Јевреји су били 1,8% совјетске популације, али 12-15% свих студената.
Године 1934, совјетска држава је основала Јеврејску аутономну област на руском Далеком истоку, али регион никада није имао већинско јеврејско становништво. Данас је то једина аутономна област у Русији а ван Израела једина јеврејска територија на свету са званичним статусом[11].
Поштовање суботе било је забрањено 1929. године, наговештавајући распад Јеврејске комунистичке партије 1930. године и још горе репресије. Бројни Јевреји били су жртве Стаљинових чистки као "контрареволуционари" и "реакционарни националисти", иако су у 1930-им Јевреји били недовољно заступљени у Гулаговој популацији [12]. Удео Јевреја у совјетској владајућој елити опао је током 1930-их али је и даље био више него двоструко већи у односу на опште совјетско становништво. Према израелском историчару Бењамину Пинкусу, "Можемо рећи да су Јевреји у Совјетском Савезу преузели привилеговани положај, који су раније држали Немци у царској Русији"[13].
Током 1930-их, многи Јевреји су били на високом положају у команди Црвене армије. Током Другог светског рата, процењено је да је 500.000 војника у Црвеној армији било јеврејско; око 200.000 је погинуло у борби. Око 160.000 је било похваљено, а више од стотину достигло је чин генерала Црвене армије[14]. Преко 150 су проглашени херојима Совјетског Савеза, највишом наградом у земљи[15].
Верује се да је више од два милиона совјетских Јевреја умрло током холокауста у рату и на територијама окупираним нацистима.