Историја интерсексуалне хирургије
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја интерсексуалне хирургије настала је кроз вишевековни процес преплитања и развоја бројних медицинских специјалности: педијатријске хирургије, педијатријске урологије и педијатријске ендокринологије, у све веће и рафинираније разумевање сексуалне диференцијације, које је пратио и развој политичких заговарачких група уједињених људском квалификованом анализом, а у последњим деценијама чак и сумњом у погледу ефикасности и контроверзи када и да ли треба извршити неке процедуре.
Транссексуализам, односно родна дисфорија, означава стање у којој особа осећа несклад између родног идентитета и свог биолошког пола уз стално присутну потребу да та два аспекта усклади. Хируршки третман интерсексуалне хирургије представља завршни корак у овој транзицији којом трансродне особе теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом.
Прије медикализације ове вретс хирургије, закони су прављени тако да се односе само на сексуални однос мушкарца, жене или хермафродита, са законским правима како мушких тако или женски особа, у зависности од полних карактеристика које су биле најдоминантније.[1] Темељи класичног права, на основу података Institutes of the Lawes of England, кроз историју хермафродити су описиване као особе која су се могла родити „било као мушко или женско, према доминантној сексуалној особини”.[2][3]Појединачни случајеви описани су у неким случајевима, спорадично током векова.
Савремене идеје о медикализацији интерсексуалних и урођених дефеката могу се пратити у делима француског анатома Isidore Geoffroy Saint-Hilaire (1805—1861), који је био пионир тератологији.
С обзиром да су хирурзи током 1920-их покушали да „поправе” стање почели су све више да се баве интерсексуалном хирургијом. Успех је често био делимичан, а операција је често била повезана са мањим или великим, прелазним или трајним компликацијама.
Технике у свим областима хирургије, у задњим деценијама, често се ревидирају у потрази за већим стопама успеха и смањеним стопама компликација. Неки хирурзи, свесни непосредних ограничења и ризика од операције, осећају да значајне стопе несавршених исхода нису скандал (нарочито за теже и угрожене случајеве). Уместо тога, они негативни исходи виде као изазов који треба превазићи побољшањем технике.[4]
Реконструкција гениталија која је развијена у оквиру дугогодишње историје, последњих деценија, скоро сваки аспект ове перспективе, доведен је у питање, са растућом забринутошћу у погледу импликација људских права медицинском интервенцијом.