Кремација
From Wikipedia, the free encyclopedia
Кремација (лат. ) један је од назива за сепулкрални обред спаљивање покојника,[2] осим кога се употребљава иинфламација, инцинерација, као и термини бустуарија и бустуаријално сахрањивање (од лат. - место на коме су спаљивани и сахрањивани покојници, касније је добило значење и гроб, споменик). Термин кремација којим се данас означава спаљивање покојника није погодан због повезивања са друштвеним покретом за кремацију који је настао у Италији у 19. веку, а затим се пренео и у друге земље.[3]
Кремирање у најширем смислу означава за брзу минерализацију тела мртвих људи и животиња, односно њихово разлагање на основне хемијске састојке услед излагања високим температурама, односно ватри. Кремација просечно оставља за собом 2,4 кг остатака, познатих као „пепео” или „кремашин”.[4][5] У ужем смислу се под кремацијом подразумијева спаљивање мртвих људи у сврху њихове сахране, а који може представљати припрему, односно део погребних ритуала или обичаја. Након кремације се преостали остаци мртвог тела - за које се претпоставља да више не представљају здравствени ризик - обично прикупљају у за то посебно намењене посуде (урна), те или сахрањују на гробљима или предају родбини покојника да са њима располажу зависно од закона, обичаја или покојникових жеља. Постоје две основне врсте кремације - на отвореном, односно на погребној ломачи - или у за то посебно намењеним пећима, познатим под називом крематоријум.
Кремација као обичај, односно метода сахране, се може пронаћи у бројним светским културама, односно кроз општу историју. За њу се генерално може рећи да је преферирају дармичке религије (хиндуизам, џаинизам, будизам и сикизам) док су њој несклоне или је забрањују абрахамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам). Хришћанска забрана спаљивања је један од разлога што је та пракса у западном свету до средњег века потпуно ишчезла, да би била оживљена тек у другој половини 19. века када је нагли раст великих градова и све већи недостатак земљишта за нове гробове подстакао тражење алтернатива уобичајеном покопу. На простору бивше Југославије прве иницијативе за легализацију кремације и градњу крематоријума датирају из прве половине 20. века, али нису уродиле плодом све до иза Другог светског рата када су у формално атеистичкој Другој Југославији саграђени први крематоријуми.