Првенство римског папе
хришћанска доктрина која се тиче значаја и ауторитета епископа Рима у поређењу са другим епископима хришћанске цркве / From Wikipedia, the free encyclopedia
Првенство римског папе (лат. ), такође и примат римског папе, хришћанска је доктрина која се тиче значаја и ауторитета епископа Рима у поређењу са другим епископима хришћанске цркве. Уз питање Филиокве, разлике у тумачењу ове доктрине главни су извор контроверзи између Католичке и Православне цркве. Католицизам тврди да епископ Рима има пуну и непосредну јурисдиктивну власт да управља и руководи цјелокупном Црквом. У Католичкој цркви поглаварство римског епископа изражена је у тзв. „Петровој служби” и поткријепљена је библијским, канонским и богословским аргументима. Католички богослови легитимност првенства „насљедника Петра” на основу јеванђелског текста о ријечима Исуса Христа упућених апостолу Петру (Мт. 16:18-19; Јн. 21:17).
Савремена католичка еклисиологија, заснована на текстовима Новог завјета и ранохришћанског Предања, насљеднике апостола Петра на римском пријестолу назива „намјесницима Христовим”. Римска црква се од раних времена почиње везати са апостолом Петром (од 3. вијека) и развија учење о његовом посебном статусу међу апостолима, а самим тим и о посебном статусу римског епископа. Прва три вијека црква је рјешавала нова питања преко мјесних сабора, не тражећи директиве из Рима. Ниједан од римских епископа није лично предсједавао васељенским сабором. Умјесто њих, били су присутни његови представници (легати), који су заузимали прво мјесто „по части”, пошто је Рим био пријестоница царства. Први ватикански сабор је традиционалном учењу о првенству папе додао догму о вјероучитељској непогрешивости римског понтифика. Историјски догађаји (монофизитски раскол, арапска освајања) и неке одлуке Ефеског и Халкидонског сабора довели су до уздизања Константинопоља у раван са Римом. Догматски развој папског примата био је посљедица дјеловања Латеранских сабора Католичке цркве од 12. до 13. вијека (1123, 1139, 1179. и 1215.).
Други ватикански сабор, развијајући католичку богословију, потврдио је тврдњу о божанском праву на првенство и на посебан вјероучитељски ауторитет папе. Католичку тврдњу о божанској условљености првенства Рима поричу све друге хришћанске конфесије. У неким источним црквама се признаје само почасно право да буде „први међу једнакима”, не придодајући му било какву власт. Друге цркве признају ауторитет који произилази из овог права на изражавање, која се оличавају и врше у једном епископу ауторитету цијеле цркве. Римокатоличка црква сматра да је примат папе „потпун, врховни и општи, који се несметано врши над цијелом Црквом”. Ова власт такође припада колегијуму епископа, који је у заједници са папом. Власт која се приписује папи у вези са његовим приматом, има нека ограничења. Савремена Католичка црква признаје да је питање примата папе на екуменском нивоу један од најтежих проблема. Она није само теоретски сложена, већ изазива и снажан емоционални одговор присталица и противника идеје првенства римског епископа, утичући на темеље конфесионалног идентитета.