Раде Кончар
From Wikipedia, the free encyclopedia
Раде Кончар (Кончарев Крај, код Плитвичких Језера, 6. август 1911 — Шибеник, 22. мај 1942) био је комунистички револуционар, секретар Централног комитета КП Хрватске и члан ЦК КП Југославије, један од организатора Народноослободилачке борбе у Хрватској и народни херој Југославије.
раде кончар | |
---|---|
Датум рођења | (1911-08-06)6. август 1911. |
Место рођења | Кончарев Крај, код Плитвичких Језера, Аустроугарска |
Датум смрти | 22. мај 1942.(1942-05-22) (30 год.) |
Место смрти | Шибеник, Краљевина Италија |
Професија | електро механичар |
Супружник | Драгица Кончар |
Деца | Раде Кончар |
Члан КПЈ од | јула 1933. |
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
У току НОБ | Члан Оперативног руководства ЦК КПХ |
секретар ЦК КП Хрватске | |
Период | март 1940 — јул 1941. |
Претходник | Ђуро Шпољарић |
Наследник | Владо Поповић |
Народни херој од | августа 1942. |
Машинбраварски занат је учио у Лесковцу од 1922. до 1925, а почетком 1927. запослио се у Електричној централи у Београду. Ту се прикључио радничком покрету и 1932. постао члан Савеза комунистичке омладине, а наредне године члан тада илегалне Комунистичке партије. За време одслужења војног рока, августа 1934. ухапшен је због комунистичког деловања и осуђен на годину дана затвора. Након изласка из затвора, запослио се у фабрици „Сименс” у Загребу. Ту се повезао са комунистичким организацијама и од 1936. био члан Месног комитета КПЈ за Загреб. Крајем исте године поново је ухапшен и подвргнут мучењу у полицији. Из истражног затвора је пуштен октобра 1937. године.
Као истакнути партијски радник млађе генерације, 1939. је кооптиран у чланство Централног комитета КП Хрватске, а од краја исте године је био вршилац дужности секретара ЦК. Марта 1940. званично је постао секретар ЦК КПХ, а на Петој земаљској конференцији КПЈ изабран је за члана Политбироа ЦК КП Југославије. Због сталних полицијских потера за њим у Загребу, почетком 1941. прешао је у Београд, где је накратко вршио дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Након окупације Југославије, априла 1941. вратио се у Загреб.
У току лета и јесени 1941, као члан новог Оперативног руководства КП Хрватске, радио је на организовању устанка у резаним деловима Хрватске. Септембра 1941. учествова је на саветовању Главног штаба НОПО Југославије у Столицама, код Крупња. Почетком октобра 1941. отишао је у Далмацију, где је радио на организовању устанка против италијанског окупатора. У једном окршају са италијанским карабињерима 17. новембра 1941. рањен је и заробљен. Упркос разним мучењима у затвору, није хтео да каже ништа о себи, па је истражитељима требало доста времена да открију његов прави идентитет. Средином маја 1942, са групом од 60 антифашиста пребачен је у Шибеник, где је од Специјалног суда за Далмацију осудио на смрт. Стрељан је 22. маја 1942. на Шубићевцу у Шибенику, заједно са још 25 антифашиста.
Неколико месеци након смрти, међу првим партизанским борцима је средином августа 1942. проглашен за народног хероја. Народним херојем проглашена је и његова супруга Драгица Кончар (1915—1942), коју су усташе убиле 21. августа 1942. у затвору на Савској цести у Загребу. Њихов син — Раде Кончар, као тек рођена беба, био је један од „најмлађих илегалаца” за којим је трагала усташка полиција.