Слободан пад
From Wikipedia, the free encyclopedia
У класичној механици, слободан пад је свако кретање тела под деловањем силе теже, без почетне брзине, гдје је убрзање које телу саопштава сила теже, једино убрзање које дјелује на то тело. [1][2][3] Остале силе као што је сила отпора средине се занемарује. Према другом Њутновом закону, пошто на тело делује само сила теже важи следећа релација:
Убрзање које тело има током слободног пада једнако је убрзању силе земљине теже:
Убрзање силе Земљине теже зависи од географске ширине и надморске висине на којој се тело налази, на географској ширини 45° на нивоу мора износи 9.81 m/s².[4]
Док тело слободно пада оно се креће равномерно убрзано, тако да се његова брзина са временом повећава све док не удари у Земљу.
Објект у техничком смислу термина „слободни пад” не мора нужно да пада у уобичајеном смислу те ријечи. Објект који се креће према горе не би падао, али ако је подложан само гравитационој сили, каже се да је у слободном паду. Мјесец је, дакле, у слободном паду.
У грубо равномјерном гравитационом пољу, у недостатку било које друге силе, гравитација дјелује на сваки дио тијела отприлике једнако, што резултира осјећајем бестежинског стања, стања које се јавља и када је гравитационо поље слабо (као, на примјер, када је далеко од било којег извора гравитације).
Израз „слободан пад” често се користи слободније него у строгом смислу који је изнад дефинисан. Стога се пад кроз атмосферу, без падобрана или уређаја за подизање, често назива слободним падом. Аеродинамичке силе вучења у таквим ситуацијама спречавају их да произведу пуно бестежинско стање, па тако „слободни пад” падобранца, након постизања терминалне брзине, производи осјећај да је тежина тијела подржана улошком ваздуха.