Тулијум
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тулијум (, лат. ) је хемијски елемент из групе лантаноида са атомским бројем 69.[3][4] Име је добио по речи , античком називу за Скандинавију. Тулијум је заступљен у Земљиној кори у количини од 0,48 . Најважнији минерали су: монацит и
Он је тринаести елемент по реду у серији лантаноида. Попут осталих лантаноида, његово најчешће оксидационо стање је +3, у којем се налази у својим оксидима, халидима и другим једињењима. У воденим растворима, попут једињења других лантаноида, његова растворљива једињења граде комплексе са девет молекула воде. Године 1879, шведски хемичар Пер Теодор Клеве одвојио је оксиде „ретке земље” ербије (ербијум(III) оксид) на две, претходно непознате, компоненте, које је назвао холмија (холмијум() оксид) и тулија (тулијум() оксид). Били су то оксиди елемената холмијума и тулијума. Релативно чисти узорак металног тулијума први пут је добијен 1911. године.
Тулијум је други најређи елемент међу лантаноидима, након прометијума, а на Земљи се може наћи само у траговима. Овај метал се врло лако обрађује, а има светли сребрено-сиви сјај. Релативно је мек, а изложен деловању кисеоника из ваздуха полако тамни. Упркос његове високе цене и реткости, тулијум се користи као извор радијације у преносним рендгенским уређајима те у неким ласерима чврстог стања. Нема значајније биолошке улоге и није претерано отрован.