Хришћанска демократија (Италија)
италијанска политичка партија (1943—94) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Хришћанска демократија (итал. ), у југословенским и српским медијима Демохришћанска странка, у Италији такође позната и по надимку Бели кит (ита. Balena bianca),[1] била је доминантна политичка партија у Италији од краја Другог светског рата до распада 1994. године.[2]
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Хришћанска демократија Democrazia Cristiana | |
---|---|
Скраћеница | DC |
Генерални секретар | Мино Мартинацоли1 |
Оснивач | Алчиде Де Гаспери |
Основана | 16. децембар 1943. |
Распуштена | 15. јануар 1994. (51 год.) |
Претходник | Италијанска народна странка |
Наследник | Италијанска народна странка и Хришћанско-демократски центар. |
Седиште | Рим, Piazza del Gesù Италија |
Новине | Il Popolo |
Идеологија | Демохришћанство, Хришћанска левица, Социјални конзервативизам, Антикомунизам, Антифашизам. |
Политичка позиција | Центар |
Европска странка | Европска народна партија |
Боје | бела |
Застава странке | |
1 Задњи секретар између 1992. и 1994. |
Ова странка је одиграла кључну улогу у развоју послератне Италије, нарочито у процесу Евроинтеграција. Била је члан свих италијанских влада од 1944. до 1994, и дала је највећи број председника Савета министара, као и председника држава. Побеђивала је у свим парламентарним изборима, сем у једном избору за Европски парламент 1984, када ју је Комунистичка партија Италије (PCI) победила за једно место.[3] Једна је од оснивача Европске народне партије, основане 1976.
Странка се, заједно са великом већином политичких странака у Италији у то време, распала у склопу афере "Чисте руке" (Танђентополи), након што су откривене везе са криминалним финансирањем и великом корупцијом у скоро свим већим италијанским политичким партијама. Након њеног распада је настало известан број нових странака који су се сматрали њеним наследницама, међу главнима Италијанска народна странка (PPI), Хришћанско демократски центар (CCD), Уједињене хришћанске демократе (CDU), и закључно са 2020. једина још увек активна Унија демохришћана и центра (UDC). Велика већина чланства првобитне Хришћанске демократије је приступила другим странкама, нарочито тада новооснованој Forza Italia бизнисмена Силвија Берлусконија, и касније Демократској партији.