Дуга
оптичка и метеоролошка појав / From Wikipedia, the free encyclopedia
Дуга је оптичка и метеоролошка појава који се појављује на небу, када се сунчеви зраци преламају кроз ситне водене капи, најчешће након кише.[1] Дуга се обично види на застору кишних капи када посматрач стоји окренут леђима Сунцу и гледа у смеру тога застора.[2] Зраци светлости се тада разлажу на своје основне компоненте, стварајући оптичку представу у виду траке различитих боја, што у ствари представља спектар светлости. Унутрашња-примарна дуга настаје када се сунчев зрак једном преломи са полеђине капљице. Плава светлост се прелама под већим углом него црвена светлост, али због рефлексије са полеђине капи, плава светлост излази под мањим углом од црвене. Зато је плава боја са унутрашње стране, а црвена са спољашње стране примарне дуге. Спољашња-секундарна дуга настаје када се сунчев зрак двоструко преломи са полеђине капљице. Плава светлост се прелама под већим углом па је стога она са спољашње стране, а црвена са унутрашње стране секундарне дуге.[3]
Средина лука лежи на црти која спаја посматрачево око с извором светлости, и то тако да отклон црвеног зрака, због лома и одбијања, износи 42°, а за плави зрак 40°, па се под тим отклоном и види лук главне дуге. Унутрашњи лук секундарне дуге види се под углом од 52°. Дуга се може појавити и на магленим капљицама, распршеним капљицама водопад и на капљицама росе (бела дуга). Делимично тумачење главне дуге дао је већ у 16. веку Марк де Доминис, а нешто касније потпуно тумачење дали су Рене Декарт и Исak Њутн. Потпунију теорију о дуги развили су енглески астроном Џорџ Бидел Ери (1837) и аустријски метеоролог Јосеф Марија Пертнер (1897).[4]