Latinski jezik

From Wikipedia, the free encyclopedia

Latinski jezik (lingua Latīna) je klasičan jezik koji pripada italskim jezicima i kentumskoj grupi indoevropskih jezika. Bez izvornih govornika, očuvan je i koristi se uglavnom u organizacijama Katoličke crkve. Njime su govorili Latini, italsko pleme koje je živelo u pokrajini Latium, u kojoj se nalazio Rim. Glavne fonetske osobine latinskog jezika su: gubljenje kratkih vokala u srednjim slogovima, monoftongizacija diftonga (incido : caedo), uprošćavanje konsonantskih grupa (locus < stlocus). Morfološke crte: gubljenje duala, optativa (optativ se slio s konjunktivom), aorista i medija. U sintaksi: subordinacija, hipotaksa, tj. zavisne rečenice se podređuju glavnoj rečenici, slaganje vremena, rečenična intonacija se odlikuje naglašavanjem glagola koji je stajao obično na kraju rečenice. U leksici ima dosta reči iz ostalih italskih jezika i iz grčkog, te manje iz etrurskog i keltskog.

U izvornom latinskom jeziku c se izgovaralo kao k (Cicero = Kikero), t kao t (amicitia = amikitia), s — kao s (rosa). Međutim, danas se lat. tekstovi čitaju na različite načine: Cicero se izgovara kao; Cicero, Čičero, Sisero; amicitia — kao: amicicia, amičicia, amisisia; rosa — kao roza itd.