Mjesec
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Мјесец (ијек.) или Месец (ек.) (лат. Луна), Земљин природни сателит и уједно најближе небеско тијело, удаљено у просјеку 384 401 км, тако да свјетлост с Мјесеца на Земљу стиже за 1,25 секунди. Мјесец обилази Земљу по елиптичној стази средњом брзином од 1,02 км/с, и прелази дневни лук од 13° 10". Мјесец је чврсто небеско тијело промјера 3 647 км, те је по површини 14 пута, по обујму 50 пута, а по маси 81 пута мање од Земље. Убрзање силе теже је на Мјесецу 6 пута мање него на Земљи. Мјесец се око Земље обрне за 27 дана 7 сати 43 минуте и 11.6 секунди (сидерички мјесец).
.svg){kind=link}
Мјесец је најсјајније небеско тијело након Сунца, свјетлост којега одражава (не ствара властиту свјетлост попут звијезда). Пуни Мјесец привидне је звјездане величине –12,74, албедо му је 0,07, а кутни промјер се види под кутом од приближно 0,5°. Земљи окреће стално исту страну, јер се обилазак и вртња одвијају у истоме смјеру, а времена обиласка и окрета једнака су, што је посљедица Земљина плимног утјецаја. Стаза му је нагнута према равнини еклиптике за 5° 9'. Више од половице површине Мјесеца види се због либрације (59%). Мјесечеве мијене промјене су Мјесечеве освијетљености тијеком синодичкога мјесеца (млади Мјесец или млађак, прва четврт, пуни Мјесец или уштап и посљедња или задња четврт), а настају због сталне промјене Мјесечева положаја према Земљи и Сунцу. Када Мјесец уђе у Земљину сјену, настаје помрчина Мјесеца, а када дође у спојницу (Мјесечеви чворови) између Земље и Сунца, настаје помрчина Сунца. Привлачне силе Мјесеца и Сунца узрокују на Земљи морске мијене (плиму и осеку). Својом привлачношћу Мјесец утјече на Земљину стазу око Сунца (нутација).
Густоћа Мјесеца је 3,34 т/м³, по чему је други природни сателит у Сунчеву суставу. Његово гибање у сложеноме гравитацијском пољу Земље и Сунца подложно је многобројним поремећајима. Мјесечева удаљеност од Земље стално се мијења јер се Мјесец око Земље гиба по елипси, а осим тога у дуљим временским размацима његова стаза нема сталан облик и величину. Просјечна је удаљеност 384 401 км, што је најприје било точно измјерено методом дневне паралаксе, затим радаром и лидаром. Методама небеске механике обрађује се Мјесечево гибање у сложеном гравитацијском пољу Сунца, Земље и планета. За раздобље од 1750. до 2125. израчунано је да је Мјесец најближе Земљи, 356 375 км, био 4. сијечња 1912., а да ће најдаље од Земље, 406 720 км, бити 3. вељаче 2125. Мјерењем удаљености ласером (лидаром), зрака којега се одбија од зрцала што су га на Мјесецу поставили астронаути Аполла 11, установљено је да се Мјесец просјечно годишње удаљава од Земље 3.8 цм. На темељу тога опажања постављена је хипотеза да је Мјесец настао сударом Земље с планетоидом величине Марса прије више милијарди година, те да ће се, иако гравитацијски везан за Земљу, и даље удаљавати. Такав постанак Мјесеца може објаснити сличност његова геолошког састава са саставом Земље. Како Земљина гравитација утјече на Мјесец, тако и Мјесечева гравитација утјече на Земљу и на стабилизацију њезине оси ротације, која би без утјецаја Мјесеца имала много већу Земљину прецесију, што би узроковало промјене глацијалних и интерглацијалних геолошких раздобља у много краћим раздобљима него што су се оне стварно збивале.
Мјесец нема текуће воде ни значајне атмосфере. Густоћа је атмосфере много пута мања од Земљине, па је по броју молекула у кубичном центиметру (дању 10 000, ноћу 200 000) ближа густоћи молекула у међупланетном простору. Рељефне су значајке Мјесеца мора, висоравни и кратери, са замјетљивим посљедицама тектонских процеса и вулканизма. Морем се називају тамнији дијелови (равнице окружене планинским ланцима), иако на Мјесецу нема воде. На обликовање површине битно је утјецао удар великих тијела, планетоида и метеорита, уз околности одређене стањем унутрашњости и њезиним развојем (хлађење унутрашњости, вулкански процеси). Површина је покривена слојем реголита, ситнозрнатих растреситих и порозних одломака на каменитој подлози. Температура површине мијења се од –160 °Ц ноћу до +120 °Ц дању.[1]
Remove ads
Постанак Мјесеца
Старост Мјесечевих тала мјерена је радиоактивном методом и установљена је у распону од 4,6 до 3,2 милијарди година. Прије је већ била измјерена доб метеорита од 4,6 до 4,7 милијарди година, па се сматра да је то старост планетског сустава. Највјеројатније је да су сви планети настали истодобно, из прасунчеве маглице. На Земљи је најстарије стијење датирано с 3,8 милијарди година, што не значи да је Земља млађа, јер су промјене тла могле и те како сакрити трагове старости. Геолошки процеси на Мјесецу одвијали су се друкчије него на Земљи. Кемијски састав Мјесечеве и Земљине твари показује сличности, али и разлике. На примјер, изотопни је састав кисика у кори оба небеска тијела једнак. Но Мјесечеви материјали разликују се од Земљиних битно у томе што су у њима мање заступљени лако хлапљиви и лако таљиви елементи. Нема воде ни жељезових оксида. Више хипотеза настоји да објасни постанак Мјесеца. Мање су вјеројатне хипотезе о захвату Мјесеца који је претходно доготовљен у неком другом подручју пресунчеве маглице, те хипотезе о одвајању Мјесеца од Земље због њезине брзе вртње. Вјеројатније је да је Мјесец настао од сателитског роја чврстих честица у Земљиној околини. У основи те хипотезе је идеја да тијело веће масе “купи” на себе тијела мање масе и тако расте. Замишљамо да се такво веће тијело удаљава од Земље због њезина плимног утјецаја, учинак који се и данас осјећа, те на спиралном путу прикупља твар из сателитског роја. Као спасоносна разрађује се у посљедње вријеме и идеја о тангенцијалном удару у Земљу тијела чија је маса не већа од десетине Земљине, након чега размрвљени дио Земље прелази у сателитски рој сударом јако загријан и тиме дехидриран. Затим се из сателитског роја ствара један природни сателит. Мања просјечна густоћа Мјесеца посљедица је тога што је створен од приповршинских слојева Земље.
Према геолошким подацима, мјерењима старости донесеног материјала и знања о грађи унутрашњости може се написати сљедећи сценариј о постанку Мјесечеве површине. Материјал из којег се створио имао је мању густоћу него материјал из којег се створила Земљина кора и вањски плашт. Под ударцима падајућег материјала Мјесец расте до данашње величине и загријава се. Површински слој, дубок неколико стотина километара, растаљен је у прошлости од -4,6 до -4,4 милијарди година. Вријеме тешког бомбардирања траје укупно око пола милијарде година. У растаљеном слоју твари мање густоће одвојиле су се ближе површини. Падови метеора остављају видне трагове тек након што се хлађењем усталила кора, па од -4,4 до -4,1 милијарди година стварају нама познати својствен рељеф Мјесеца. Тлакови који се развијају приликом удара ломе тло на великим удаљеностима и до дубине од неколико километара. Већа тијела, планетоиди од десетак километара, изазивају велика пустошења и отварају велике удубине (базене), око којих од потиснутог материјала настају прстенови планина. Материјал рубних планина Мора киша стар је 3,9 до 4,0 милијарди година. Тако су настали базени свих мора. Базалтна испуна појавила се касније.
До глобалног утјецаја радиоактивног загријавања дошло је тек пошто се кора охладила. Растаљени дио плашта пробио се под тлаком кроз распуклине до базена и испунио их. Магма се охладила и дала данашњи изглед мора. Ток лаве из дубине каснио је у ствари много милијуна година након ископавања базена. Лава у Мору тишине стара је 3,7, у Оцеану олуја 3,3, а у Мору киша 3,3 до 3,2 милијарде година. Затим се и плашт охладио до великих дубина. Стога ударци метеора нису више могли довести до излијевања магме на површину. Млађи базени имају површину мање прекривену материјалом мора. Источно море једно је од таквих млађих облика. Под ударцем, Мјесечева је кора попуцала у облику кружних валова тамо гдје се јавила амплитуда потресних валова, те је у та прстенаста подручја, као и у средишњу јаму, из растаљене унутрашњости потекла магма. Изглед Мјесеца стваран је заједничким дјеловањем вањских и унутарњих сила, метеорских удара и процеса у унутрашњости Мјесеца. Не зна се точно када су настали облици налик калдерама и куполасти брежуљци. Плашт је тада морао бити растаљен непосредно под кором, или су у кори постојали магматски џепови, вулканска огњишта. Послије великих катастрофа настављали су се мањи удари, који су растресали већ испремијешану површину. Таквим прекапањем развио се слој реголита на површини.
У Мјесечевој кори видљива је њезина повијест. До промјена је долазило једино новим ударима и надолажењем лаве. У појединим примјерима даде се пратити низ развојних ступњева. Удубина Мора киша настала је услијед катастрофалног удара неког планетоида, тако да је материјал распрснут преко читаве површине Мјесеца. Прије него што се у насталу удубину излила лава, већ су се појавили нови кратери, као Архимеда. Он није могао настати прије базена Мора киша јер би га удар избрисао; лава се морала појавити послије јер га је надопунила и изравнала му дно. До сличних закључака доводи бројење кратера на једнако великим површинама. У Мору тишине много је мање кратера него у копнима. Море киша и Оцеан олуја имају још мање кратера на површини, а према радиоактивном датирању она и јесу млађа мора. Занимљиво је да мањи кратери настају чешће на великом кратеру него обратно. То свједочи да су поступно, с временом, у простору међу планетима преостајала све ситнија тијела, па је тако и с опћим смањењем њихова броја, јењавало метеорско бомбардирање.[2]
Remove ads
Физичке особине
Унутрашњост Мјесеца
Унутрашњост Мјесеца много је једноличнија од Земљине. Нема тако високих тлакова, ни температура и густоћа попут оних које владају у средишту Земље. Зато је просјечна густоћа малена, мања него осталих небеских тијела сличних Земљи (терестичких планета). Облик Мјесеца не показује спљоштеност због вртња. Средња површина је сфера која се најбоље уклапа у стварну површину и притом оставља једнако далеко врхове брда и дна долина, а има полумјер од 1737 км. Разлика врхова и долина није већа од 12 до 14 км.
Мјесечева кора
Астронаути, а и неке летјелице без посаде постављали су на Мјесец аутоматске сеизмометре. Опажањем потресних валова који пролазе кроз Мјесечеву унутрашњост, а и свестраним проучавањем грађе и облика површинских слојева, настала је предоџба о грађи унутрашњости. Мјесечева кора састоји се од слоја габро-анортозита, дебелог 65 до 100 км. Тај слој плови на базалту као санта леда на води, јер је базалт веће густоће. Мора престављају базалтне базене у копнима. Ниво копна виши је од средњег нивоа Мјесечеве сфере, а ниво мора нижи.
Унутрашња грађа Мјесеца позната је у грубим цртама. Мјесец нема у садашњем тренутку неку већу геолошку активност. Осим локалних промјена на површини, које долазе због топлинске ерозије (ширење и стезање површинске твари код промјене температуре или топлинско истезање), од ерозије метеорима, а које се јављају и као урушавање падина, присутни су још неки процеси. Астронаути су мјерили нагла исплињавања тла (опажени су тешки плинови као аргон), а уређаји са Земље и опажачи много су пута утврдили локална загријавања и бљескове, или пак замагљивање детаља. У два су случаја снимљени спектри усијаних плинова (Николај Александрович Козирев, Крим), и то у средишњој гори кратера Алфонс. Нека мјеста показују понављање активности. Плинови се могу издвајати из материјала испод површине због загријавања радиоактивним елементима који имају дуго вријеме полураспада, а сами плинови флуоресцирају, потакнути Сунчевом свјетлошћу.
Мјесечев плашт
Унутрашњост је много једноличнија но Земљина и слојеви се мање разликују. Највећи дио Мјесеца је укрућен. Испод коре смјештен је крути плашт, који се спушта до дубине од 800 до 900 км. Кора заједно с тим плаштем подсјећа на Земљину литосферу. У доњим дијеловима плашта налазе се огњишта Мјесечевих потреса, а већина су на ближој страни Мјесеца. Посебност тих потреса је у томе што су потакнути Земљином плимном силом. Као што Мјесец производи плиму на Земљи, тако и Земља распиње Мјесечеву куглу. У тренутку када је плимни вал највећи и најмањи, а то се збива онда када је Мјесец у перигеју и апогеју, ослобађају се нагомилани напони у унутрашњости и долази до потреса. Сеизмички валови, насупрот земаљским, шире се уз многоструку јеку кроз велик дио обујма, и тло титра по више сати. У оном дијелу кугле који не проводи попречне (трансверзалне) валове потреса, већ само уздужне (лонгитудиналне), тло не може бити круто већ растаљено, бар дјеломице. Таква је ситуација у подручјима испод плашта.
На неким мјестима, углавном у подручју мора, постоје знатне гравитацијске аномалије: појаве јаче гравитацијске силе. Појачање привлачне силе тумачи се згушћењима смјештеним у џеповима испод коре. Згушћења су прозвана масконима (назив долази од “концентрације маса”). Прилазећи маскону, умјетни сателит се убрзава и спушта за 50 до 100 метара, а одлазећи, успорава се и диже.
Мјесечева језгра
О могућој језгри знаде се најмање. Можда се овдје налази мало згушћење жељеза и сулфида. Температура може премашити 1 000 до 1 200 °Ц. Појаве у унутрашњости не овисе само о удаљености од површине, већ и о томе на којој се страни налазе, на страни ближој или даљој од Земље. Центар масе Мјесеца не налази се у центру Мјесечеве кугле, већ је за 2 км помакнут у смјеру Земље. То значи да је твар веће густоће премјештена унутар кугле у смјеру према Земљи, што је омогућено увијек једнаком оријентацијом Мјесеца у односу на Земљу. Не зна се зашто на ближој страни Мјесец има више мора. Према једној идеји, због премјештања језгре Мјесеца према Земљи даља страна има дебљу кору, па је тамо отежано стварање мора. Да би море настало, базалтна је магма требала избити на површину.
Мјесечев рељеф
Мјесец је и рељефно врло занимљиво небеско тијело. Први је цртеж Мјесеца направио Галилеј 1609. Картографирањем Мјесечеве површине бави се селенографија. Основна је раздиоба на свјетлија копна и тамнија мора. Мора су равнице за 1 – 2 км ниже од средње разине копна, а и геолошки им је састав другачији. Физичка природа Мјесеца много је једноставнија од Земљине. Мјесец нема ни атмосферу ни текућу воду. Због тога нема пријеноса материјала тла, који се јавља у случају ерозије водом и вјетром, а потом нема ни таложења (седиментирања). Уз то, геолошки су процеси много мање присутни. Нема борања горја и планинских ланаца. Унаточ свему, рељефни су облици Мјесеца не само осебујни већ и разноврсни. Површина Мјесеца веома је разведена. Основна је подјела на свијетлија копна и тамнија мора. Не само да између њих постоји разлика у одражавању свјетлости, већ су Мјесечева мора равнице, за 1 до 2 км ниже од средње разине копна, а и геолошки им је састав друкчији. На копнима има много више кратера односно кружних облика, него што их има у морима.
Састав Мјесечеве коре
Узорци тла допремљени с Мјесеца (укупно је допремљено готово 400 кг) знатно су обогатили познавање материјала у планетском суставу. Најраспрострањеније стијене јесу базалт и анортозит с габром. То су магматске стијене. Базалт испуњава Мјесечева мора. Анортозит и габро су свијетли и стварају Мјесечева копна. На Земљи се анортозит јавља само у неким старијим слојевима, у старим континенталним штитовима, док је габро шире распрострањен. Базалт на Земљи чини основу оцеанских плоча. Даље двије распрострањене врсте тла на Мјесецу су норит и крееп. Норит је базалт с много алуминија, па је тиме свијетлији од базалта мора, а и налази се у подручју копна. Крееп је у основи базалт и норит, с повећаним садржајем калија, ријетких земаља и фосфора, те показује висок ступањ радиоактивности. Крееп је непознат на Земљи (ријеч је кованица настала од симбола елемената К, П и скраћенице енглески ријечи за ријетке земље: раре еартх). Узорке тла донијеле су летјелице с посадом (Аполло 11, 12, 15 и 17 из мора, Аполло 14 и 16 с копна) и летјелице без посада (Луна 16 и 24 из мора, Луна 20 с копна). Минерали од којих се тло састоји јесу пироксен, плагиоклас, илменит и оливин. У успоредби са Земљиним врстама минерала има много мање (100 према 3 000), а важан разлог који је довео до разлике је помањкање кисика и оксидације.
Вода се у малим количинама, како је потврђено 14. студеног 2009., задржала у Мјесечевим стијенама.
Реголит
Непосредна површина Мјесеца врло је растресита и шупљикава, порозна. Тло је састављено од ситне прашине, од честица насталих таљењем многобројних зрнаца (ту су нађене и мале стакласте куглице), и од слијепљених нехомогених честица. То је реголит. Доима се сиво и врло слабо одбија свјетлост. Зато је одразна моћ Мјесеца ниска, па у видљивој свјетлости одбија само 6%. Такво тло резултат је удара метеора и микрометеора у увјетима високог вакуума и струје честица Сунчева вјетра. Од мјеста до мјеста, дебљина слоја креће се од неколико центиметара до највише неколико десетина метара. Врло слабо проводи топлину, па се дневна промјена температуре не запажа већ на дубини од 0,8 до 1 м. Мјесечева површина прекривена је стијенама које су преобликоване једино ударцима падајућих тијела. Вишеструким ломљењем и слијегањем под притиском (који настаје од силине удара) стварају се везани, ситни камени одломци или бреча. Под километарским слојем брече мора да се налази основна стијена. Реголит је само вањски, уситњени и најпорознији изданак брече. Средња густоћа стијена Мјесечеве површине креће се од 2,7 до 2,9 густоће воде (анортозит) до 3,3 густоће воде (базалт). Како је просјечна густоћа Мјесеца тек нешто већа од 3,3 густоће воде, лако закључујемо да је читав Мјесец изграђен од твари попут базалта. Од твари исто такве густоће грађена је Земљина кора и вањски дијелови њезина плашта. Чини се стога да се Мјесечевој твари густоћа не повећава с дубином. Зато се лако може догодити да у самом средишту Мјесеца не постоје елементи из групе жељеза, као што их има у средишту Земље.
Мјесечева мора
Најнижа подручја Мјесеца су огромне тамносиве површине које се понекад могу запазити и голим оком. Те равнице је Гиованни Рицциоли (1598-1671.) назвао морима 1651. иако у њима нема воде. Мјесечева мора нису једноличне равнице, јер се у њима уочавају набори, који понекад сличе на зидове, дугачке по неколико стотина километара, и пукотине, које сличе на ријечна корита. Уз називе мора (лат. маре, мариа) који су придијељени у 17. стољећу, поједини дијелови мора и тамније, или тамнијим просторима прошаране површине, зову се: заљев (лат. синус), језеро (лат. лацус), мочвара (лат. палус), долина (лат. валлис) и равница (лат. планитиа). Мора се лако уочавају малим телескопом и служе за почетну оријентацију. Оне дају Мјесецу ознаке које голим оком повезујемо у препознатљиве ликове (“глава”, “зец на Мјесецу” и слично). На видљивој полутки мора заузимају нешто више од 30% површине, на супротној страни заузимају свега неколико постотака. Називи мора већином слиједе метеоролошке појмове.
Мора нису једнолико распоређена по Мјесечевој сфери. Осим највећег морског пространства, Оцеана олуја, који је велик готово као Средоземно море, сва остала мора су кружног облика или су дијелови круга. Тиме она стварају највеће прстенасте структуре на Мјесецу, с једноструким, а каткада и с двоструким и вишеструким системом прстенова. Највеће кружно море је Море киша, с промјером већим од 1000 км. Обрубљено је валом планина, међу којима су масиви названи по Земљиним горским ланцима: Алпе, Кавказ, Апенини, Карпати. Море нектара (700 км) ограђено је Пиринејима. На западном рубу јасно се истиче Море криза (500 км). Неки кружни базени нису једнолико испуњени материјалом мора и показују више концентричних прстенова. Такво је Источно море, дјеломице видљиво на нама источном рубу Мјесеца. Кордиљери су у ствари вањски, четврти прстен тог базена, који се у цјелини открива тек из путање. Уопће, на даљој страни Мјесеца низине су мање прекривене тамним материјалом мора, па се може рећи да су то базени слични морима (таласоиди), као на примјер: Хертзспрунг, Аполло, Московско море и још неке низине.
Планински вијенци
По рубовима равница протежу се велики планински вијенци, који носе имена планина на Земљи (Алпе, Апенини, Карпати, Кавказ, Пиренеји итд.). Највиша точка Мјесеца налази се на планинама Леибниз, које су на Мјесечевом јужном полу, гдје неки врхови досежу и 9000 м.
.jpg)
Кратери
На Мјесецу се могу видјети и кратери који носе имена по најпознатијим свјетским знанственицима. Најдубљи је Неwтонов (Исаац Неwтон), око 7 250 м. Ти кратери су врло великог промјера (до 300 км). Иако им рубови изгледају стрми, они су врло малог нагиба. То откриће припада Нијемцу Јосефу Хопманну, који је изумио специјалне методе истраживања помоћу дужина сјена. Неких 30 тисућа кратера је откривено на Мјесецу. Један од њих Босцовицх носи име Руђера Бошковића. Код појединих кратера су видљиве и уздужне широке свијетле пруге (Коперников кратер), за које се сматра да су наслаге пепела или вулканске материје настале у вријеме хлађења Мјесеца. Ови кратери су настали ударањем многих тијела (планетоида) и метеороида у Мјесец. На Мјесецу нема ерозије па се још увијек виде.
Прстенастим рељефним облицима у подручју континената опћи је, заједнички назив: кратер. Кратер је уствари удубина настала након пада метеороида или комета на површину Мјесеца. Највећи кратери, којима промјер досеже до 300 км, у ствари су кружне равнице, обрубљене прстеном планина високим неколико километара. Равница је тако велика да се због закривљености Мјесечеве кугле из средишта кратера рубови уопће не морају видјети. Дно кружне равнице није много ниже од разине изван прстена, али закривљеност је иста као и на осталом дијелу Мјесечеве површине. Примјери кружних равница су Цлавиус (250 км промјера, висине руба од 0,5 до 1,5 км), Птоломеј (150 км), Грималди (220 км), Платон (100 км) на ближој страни Мјесеца, те Циолковски (190 км), Јолиот (150 км) и Ломоносов (90 км) на даљој страни Мјесеца. Ти су кратери испуњени материјалом мора. Они веома сличе на скрутнуте вулканске калдере (гротла вулкана).
Код нешто мањих прстенастих творевина у средишту равнице јављају се узвишења - осамљене горе. Такви су кратери Коперник (90 км у промјеру, дубок 4 км, средишње горе високе 1,2 км, а рубни прстен висок 1 км над околином), Тyцхо (85 км у промјеру, дубок 4,8 км, средишња гора 1,6 км висока).
Унутарњи дијелови кратера често се терасасто урушавају, као на примјер у Лангренуса (ван Лангрен) који у промјеру има 130 км. Обично, зидови кратера нису јако коси; унутарњи нагнути су до 20 - 30°, а вањски 5 - 16°. Обујам потолине (дијела кратера испод разине вањског терена) у правилу је једнак обујму зидова изнад разине вањског терена. Дубине кратера крећу се обично од 1,5 до 4,5 км, а нађено је и дно дубоко 9 км. Највеће висине успоредиве су с Моунт Еверестом (енг. Моунт Цхомолунгма).
Од многих се кратера радијално пружају свијетле зраке. Такви су Коперник, а посебно Тyцхо, чије су зраке зачуђујуће дуљине од више тисућа километара. Добро се запажају када на њих Сунчева свјетлост пада стрмо. Зраке су настале од материјала који се раздробио приликом метеорског удара. У њима се разазнају многе секундарне јаме, избушене избаченим камењем.
Кратера мањих величина има јако пуно, а кратера већих од километра има милијун. На даљој страни Мјесеца има 200 кратера већих од 50 км. Кратери мањи од 50 – 60 км у правилу немају средишњег узвишења и рубови им се оштро оцртавају. Док се кратери већи од 20 км налазе у подручју копна, с неколико изнимака, па су мора много мање насељена таквим кратерима, то кратера мањих од 20 км има посвуда једнолико, и на копну и на мору. Облик чаше који имају мањи кратери јасно указују на пад метеора као на узрок. Рубови кратера мањих од 1 км незнатно се дижу изнад околног тла. Облик ударног кратера посљедица је експлозије. Тијело које пристиже из свемира не рује по тлу, већ експлодира, ако му је брзина већа од 5 км/с. Кинетичка енергија тада је довољна да дође до испаравања чврстог материјала (распад молекуларних веза у материјалу) и до гибања ослобођених молекула. Метеор се експлозивно распада заједно с тлом у које удара. Облик кратера зато је округао. Само ако тијело пада на Мјесец под кутом мањим од 5°, експлозија може довести до кратера издуженог у смјеру пада.
Посљедице тектонских активности
Посљедице тектонских активности запажају се у неколико појава. То су долине, грабе (лат. рима) и расједи (лат. рупес). Једна алпска долина је дуга 150 км, широка 8 км, а у оси јој се протеже граба, а пружа се попријеко Алпи. Други примјер је Долина Сцхротера, која полази из једног омањег кратера и кривудајући протеже се у дуљину од 200 км. Највеће је ширине 10 км а дубине 1 км. I њезиним се дном пружа граба, налик ријечном кориту, којим је некада можда текла магма. Грабе су обично везане уз потолине (мора и дна кратера), те долине, а пружају се равно или завојито и више од 1 000 км у дуљину. Има их веома много. Грабу Хадлеy испитивали су изравно астронаути. Од расједа јединствен је Рупес Рецта (пријашњи назив: Стрми зид), који се у Мору облака пружа у дуљини већој од 100 км, а разлика нивоа износи 150 до 300 м. “Зид” се у ствари благо пење, под кутом од десетак ступњева. Као појаве које највише упућују на вулканске активности јављају се благе узвисине облика куполе, често с вршним удубљењем. Као посебна појава рељефа јављају се жиле или била, валовити набори дуги до више стотина километара, смјештени једино у морима. Због веома благих нагиба опажају се само кад их Сунце расвјетљава јако укосо (када се налазе у близини сумрачнице. Вјероватно су настали као валови у магми која је наплављивала морске долине. Жиле су обично концентричне с кружним рубовима мора.
Селенологија
Селенологија (грч. σελήνη: Мјесец + -логија) је грана астрономије која проучава Мјесец, а посебно Мјесечеву геологију. Опажањем и мјерењем појава на површини бави се грана селенологије, селенографија. Селенографске координате рачунају се од средишњег меридијана на исток и запад (дужина), а од екватора на сјевер и југ (ширина). Исходиште је координата кратер Мöстинг А. Због непостојања атмосфере и воде, на Мјесецу нема водене и вјетрене ерозије. Мјесец нема тектонику плоча, а кора му је обликована вулканском дјелатношћу и ударима метеороида и планетоида. Унутрашњост му је диференцирана, а због малих се димензија рано охладила. Минералошки, Мјесец је много сиромашнији од Земље. Геолошка својства истражују се уз помоћ умјетних сателита, те на темељу узорака којих је прикупљено неколико стотина килограма. На слој при површини и његову микроструктуру дјелује термичка ерозија (због знатне дневне промјене температуре), затим Сунчев вјетар и козмичке зраке.[4]
Својства Мјесечеве атмосфере
Небеска тијела попут Мјесеца и Меркура немају атмосферу. Да би се атмосфера задржала, од највеће су важности топлинско стање и површинска акцелерација. При вишој температури молекуле плина гибају се већим брзинама него при нижим температурама. Свемирско тијело напуштају молекуле које се гибају у крајњим слојевима атмосфере с брзином већом од брзине ослобађања (2,38 км/с). На Мјесецу није било увјета да се задрже лаки плинови. Но над његовом површином плина ипак има, иако врло ријетког. Понајприје, само се тло исплињује (дегазира). Затим, ни међупланетарни простор није сасвим празан, у њему има плина и прашине. Снажан извор плина је Сунце, с којега струји Сунчев вјетар. То је поток разријеђеног плина који изравно удара у освијетљену страну Мјесеца, па на њему доводи до тлака од 10−7 Па по дану до 10−10 Па по ноћи (на Земљи је отприлике 105 Па). То је ипак тако малени тлак да с правом кажемо да Мјесец нема атмосферу.
Без атмосфере текућица на Мјесецу не може постојати; вода би се под изравним Сунчевим зракама испарила, а затим изгубила у свемир. Мјесечево је тло дегазирано и сухо, безводно. Дневна просјечна присутност молекула плина у Мјесечевој атмосфери (атома по кубичном центиметру) је слиједећа:
Магнетизам
Важно физичко својство сваког свемирског тијела је његов магнетизам. Магнетско је поље Мјесеца веома слабо, десет тисућа пута слабије него на Земљи, а на површини не показује одређен сјеверни и јужни пол, што значи да није диполно поље. У Мјесечеву камењу нађени су трагови магнетског поља, јачег од данашњег.
Remove ads
Гибање Мјесеца и помрчине
Плимне силе Земље су Мјесец с временом толико успориле да се његова брзина вртње прилагодила његовом периоду опхода око Земље. То значи да се Мјесец окрене само једанпут око своје оси тијеком обиласка око Земље. Због тога се са Земље може видјети само једна страна Мјесеца. Совјетска је летјелица/сонда Луна 3 (рус. Лунник) 1959. обишла Мјесец и двјема фотокамерама га снимила с даљине од 60 тисућа километара. На основи тих фотографија, Совјетска академија знаности је саставила и издала први атлас дијела Мјесечеве површине који се не види са Земље. Мјесец такођер временски успорава брзину вртње Земље, тако да се трајање дана на Земљи годишње продужује за 20 микросекунди. Притом се енергија вртње Земље претвара у топлинску енергију и импулс окрета се преноси на Мјесец, чије се стаза годишње удаљује за 3,8 цм од Земље. Ова појава је утврђена ласерским мјерењима 1995.
Гибање Мјесеца веома је сложено. Путања Мјесеца лежи у равнини нагнутој према равнини еклиптике, а притом стално мијења положај и путања у равнини и та равнина у простору. Ос вртње није окомита на равнину путање. Привидни кутни промјер Мјесеца подудара се с кутним промјером Сунца, што је један од увјета за помрчину. Смјер обилажења Мјесеца око Земље подудара се са смјером Земљиног обиласка око Сунца (револуције) и вртње (ротације), а једнак је и смјер његове вртње: то је смјер закретања десног вијка који напредује према сјеверу.
Мјесечеве мијене
Мјесец непрестано мијења изглед и тако пролази кроз Мјесечеве мијене или фазе. Промјене су узроковане његовим гибањем око Земље. Сунчеве зраке увијек обасјавају једну половицу његове сфере (глобуса), али се тај освијетљени дио површине са Земље види под различитим кутом. Када се Мјесец нађе између Сунца и Земље, окренута нам је његова тамна страна. Мјесец ћемо угледати, у најбољем случају, један дан касније, и то као “стари Мјесец у наручју младога”. Ту мијену називамо млађак. Осим танког свијетлог српа видимо и онај дио Мјесеца који Сунце не освјетљује изравно. Та индиректна расвјета, названа пепељастом свјетлошћу, узрокована је свјетлином Земље. Земља веома добро одбија Сунчеву свјетлост, па она посредно обасјава и Мјесец.
Послије млађака Мјесец одмиче на исток. Мјесец залази након заласка Сунца, па је увечер добро замјетљив, а при изласку замјећује се слабо, јер се то збива дању. Како Мјесец увијек избоченом страном српа гледа према Сунцу, то су у тој мијени рогови окренути према истоку. Седам дана након млађака наступа прва четврт. Граница свјетлости и мрака пролази половицом видљиве стране; граница се назива сумрачницом или терминатором. У раздобљу “раста” Мјесеца изглед му подсјећа на слово D (“добива”), што нам служи да лакше памтимо ту мијену.
14 до 15 дана након млађака Мјесец се налази на небу супротно од Сунца и читава му је ближа страна освијетљена; ту мијену називамо уштап или пун Мјесец. Даља промјена одвија се као и при “порасту”, само обрнутим редом. Рогови српа окренути су према западу, па Мјесец сличи слову Г (“губи”). Та се мијена назива задња четврт. Мјесец излази ноћу, прије изласка Сунца. Дакако, Мјесец и залази прије Сунца, дакле дању. Два или три дана Мјесец ће бити невидљив или тешко видљив, да би се у новој мијени опет почео запажати као млади срп.
Смјер којим сумрачница у току мијена путује преко видљиве стране Мјесеца показује како се Мјесец окреће око оси. За проматрача из наших крајева (сјеверна полутка) сумрачница путује здесна налијево. То значи да се Мјесец окреће супротно, ближом страном слијева надесно, што је смјер десног вијка који напредује на сјевер. Од млађака до уштапа сумрачница преставља мјеста гдје Сунце излази; проматрачу на Мјесецу Сунце излази на истоку, Е (тај смјер показује према нама западној страни обзора). Од уштапа до млађака сумрачница преставља мјеста гдје Сунце залази; у смјеру покретања сумрачнице налази се Мјесечев запад, W.
Сидерички и синодички мјесец
Сидерички (звјездани) мјесец је вријеме трајања револуције с обзиром на звијезде, а уједно и вријеме ротације с обзиром на звијезде. Синодички мјесец је вријеме трајања револуције и ротације с обзиром на Сунце. До те једнакости периода ротације и револуције дошло је у давно доба, због плиме у Мјесечеву тлу, узроковане Земљом. Ротација небеског тијела која је синхронизирана с револуцијом зове се синхрона ротација. Сидерички мјесец или звјездани мјесец је раздобље Мјесечева обиласка Земље с обзиром на звијезде (27,321 662 д = 27 д 7 х 43 мин 11,6 с).
Синодички мјесец је раздобље промјене Мјесечевих мијена које одражава положај Мјесеца према Сунцу, а износи 29,530 59 д = 29 д 12 х 44 мин 3 с. До сувремених астрономских истраживања то је било једино временско раздобље, везано уз гибање Мјесеца, које се очитује у промјени Мјесечева изгледа ; једној од најуочљивијих природних појава велике практичне важности. Та се промјена Мјесечевих мијена одражава и у многим природним појавама, међу осталим и психофизиолошкима и физиолошко-репродуктивнима. Од најстаријих цивилизација то се раздобље настоји ускладити с трајањем дана и године (календар). Како је равнање по данима било увијек основно у практичној временској оријентацији, а синодички мјесец има преко пола дана више од 29 цијелих дана, требало је ускладити те двије величине, и то је основа мјесечева или лунарнога календара. Усклађивање се постизало мијењањем броја дана у мјесецу. За практичну временску оријентацију важна је и измјена годишњих доба, која су у вези с положајем Сунца. Сунце привидно обиђе еклиптику за једне тропске или Сунчеве године, која траје 365 д, 5 х, 48 мин и 45,2 с. Како ни тропска година нема цијели број дана, морала се грађанска година са цијелим бројем дана што боље прилагодити дуљини тропске (сунчани или соларни календар). То се постигло мијењањем цијелога броја дана у грађанској години према различитим правилима, па одатле и различити календари. Године су се бројиле од различитих почетака (епоха), обично од некога значајнијег догађаја, па се према томе разликују различите ере.
Гибање Мјесеца око Земље, као ни гибање Земље око Сунца, не одвија се једноликим брзинама. Стога су наведени синодички и сидерички периоди опхода само средња вриједност правих времена. Мјесец сваки сљедећи дан касније излази и касније залази, али и касније пролази мјесним небеским меридијаном, гдје пролази горњом кулминацијом. Мјесец ће каснити у просјеку 52 минуте на дан.
Сложено гибање Мјесеца
Мјесечева стаза лежи у равнини која је према равнини еклиптике нагнута под кутом од 5° 9’. Занимљив је положај Мјесечеве оси вртње и екватора у простору: ос вртње отклоњена је од равнине стазе за 83° 20’. Од окомице на равнину еклиптике, ос Мјесечеве вртње отклоњена је свега 1° 31’, па се Мјесец врти практички усправно на равнину еклиптике. Мјесечева стаза није стално истог положаја у равнини. Елипса се закреће у истом смјеру у којему се Мјесец гиба око Земље. Велика ос путање (спојница апогеја и перигеја) закрене се за 40,68° на годину. За пун закрет елипсе потребно је 8 година и 310 дана. Због тог закретања стазе период проласка елипсом, или точније, временско раздобље између два узастопна пролаза Мјесеца перигејом, не траје једнако као и сидерички мјесец, већ дуже, 27,55 дана. То је аномалистички мјесец. Но то још није све.
Гибајући се стазом, Мјесец прелази с јужне стране еклиптике на сјеверну и обратно. Тамо гдје стаза прелази на сјеверну страну налази се узлазни чвор Ω, а тамо гдје прелази са сјеверне на јужну, силазни чвор Ʊ (Мјесечеви чворови). Линија која повезује чворове, линија чворова, настаје као пресјециште равнине стазе и равнине еклиптике. I то пресјециште не мирује, јер ни равнина стазе није увијек једнако положена. Она се закреће у простору за 19,355° на годину (3’ 10,77” на дан). То значи да се за пуни кут закрене у вријеме од 18,6 година. То је период регресије чворова. У његову се такту мијења утјецај Мјесеца на Земљину прецесију, што се очитује у нутацији. Равнина стазе закреће се тако да је њен нагиб према еклиптици (инклинација) сачуван. Смјер закретања супротан је смјеру обилажења Мјесеца око Земље, одвија се од истока према западу; смјер је такођер супротан годишњем гибању Сунца, што утјече на број помрчина. Но због тог закретања линије чворова, период проласка Мјесеца кроз дани чвор (рецимо узлазни), краћи је од сидеричког мјесеца и износи 27,21 дан. То је драконистички или нодички мјесец (лат. нод: чвор, драцо: змај; назив је повезан с митским тумачењем да помрчину Сунца узрокује змај). Драконистички мјесец је важан зато што се помрчине могу догодити само онда када је Мјесец у близини чворова.
Све те сложене правилности узроковане су утјецајима других небеских тијела, а посебно Сунца на Мјесец. Друга тијела поремећују гибање Мјесеца око Земље. Осим споменутих, постоје и друге, мање или више правилне промјене. Тако се на примјер најмања удаљеност Мјесеца од Земље (перигеј) мијења од 356 410 км до 369 960 км и најчешће поприма вриједност од 363 300 км. Највећа удаљеност (апогеј) мијења се од 404 180 км до 406 740 км, а најчешће поприма вриједност 405 500 км. Стога се и нумерички ексцентрицитет елиптичне путање мијења, и то од 0,045 до 0,065. Инклинација равнине стазе мијења се за ±10’ у року од 173 дана.
Мјесец се гиба у сложеном гравитацијском пољу и стога се мора очекивати да ће се гибати на сложен начин. Када би на Мјесец дјеловала једино Земљина привлачна сила, Мјесец би се гибао по сталној елипси с обзиром на Земљу. Просјечна брзина гибања Мјесеца око Земље износи 1,02 км/с. Али Мјесец се гиба и око Сунца, дакле и у његову гравитацијском пољу. Штовише, привлачна сила Сунца два пута је већа него привлачна сила Земље. Иако није уобичајено, можемо слободно рећи да се Мјесец гиба око Сунца, слично томе како се Земља гиба око Сунца. Земљина привлачна сила дакле у ствари поремећује Мјесечеву стазу око Сунца и присиљава га да обилази и око ње. Мјесец жури пред Земљу, затим успорава и иде њезиним трагом; брзина гибања Мјесеца око Сунца мијења се при томе, приближно, од 31 км/с до 29 км/с. Због таквих промјена брзине и због гибања на различитим удаљеностима од Сунца (у неједноликом гравитацијском пољу Сунца) није тешко прихватити чињеницу да се Мјесец и влада на веома сложен начин.
Либрација
Дио Мјесечеве површине коју видимо овиси о начину његова гибања и о геометријском односу Земље и Мјесеца. Иако је вријеме вртње Мјесеца (период ротације) једнак времену времену опхода око Земље (период револуције), ипак видимо око 59% укупне површине његове кугле. Либрација (лат. либратио: држање у равнотежи или њихање) је назив за оптичку промјену, привидно њихање Мјесечева тијела према нама као проматрачима. Због те појаве изничу на видјело подручја с даље стране Мјесеца: у подручју селенографских полова (либрација у ширини), на источном и западном рубу (либрација у дужини), а разлике се јављају и због положаја проматрача на Земљи (паралактичка либрација).
При обилажењу око Земље, Мјесец се диже на сјевер од еклиптике, па на даљој страни открива подручја око јужног пола, која иначе не бисмо видјели. Када силази јужније од еклиптике, тада нам се пружа поглед на дио површине с оне стране сјеверног пола. Будући да је ос отклоњена од окомице за 6° 40’, за исто толико види се даље од полова. Због малих промјена у положају Мјесечеве оси и стазе, кут може порасти на 6° 50’. Либрација у дужини посљедица је издужености Мјесечеве стазе. Како се Мјесец гиба брже у перигеју (ближе Земљи) но на већим удаљеностима, а притом се врти сталном брзином, то централни меридијан неће стално показивати у смјеру Земље. Зато ћемо повремено видјети крајеве који су од централног меридијана удаљени источно или западно 7° 54’ више од 90°. Паралактичка либрација није узрокована гибањем, већ односом величине Земље и Мјесеца, и њиховом удаљеношћу. Земља је већа од Мјесеца, па ће проматрачи са супротних крајева Земље видјети заједно више од половице Мјесеца. Исто то може угледати један проматрач јер њега сама Земљина вртња доведе из једног положаја у други. Стога ћемо ујутро и навечер видјети различите рубове Мјесеца.
Помрчине Сунца и Мјесеца
Узајамни положаји Сунца, Мјесеца и Земље доводе до помрчине Сунца и Мјесеца. Потпуне помрчине се користе у козмичкој геодезији за везивање континенталних тригонометријских мрежа, које помажу у стварању јединственог свјетског знанственог сустава. У исту сврху се користе и појаве окултација звијезда (кад Мјесец током својег кретања сакрије неке звијезде). Привлачна сила Мјесеца, а у мањој мјери и Сунца (лунисоларни утјецај), узрокује на Земљи плиму и осеку мора и језера, као и "дисање" Земљине коре што је 3 пута слабије од плиме и осеке. Утјецај мјесеца на људе и друга бића је још увијек неразјашњен, али је сигурно да се кукци оријентирају помоћу Мјесеца.
Помрчине Мјесеца, а поготово помрчине Сунца, налазе се међу најдраматичнијим природним појавама. Помрчине Сунца доводе до јаког пада дневне расвјете, а вид им је различит из разних точака на Земљи. Тотална или потпуна помрчина настаје само за проматрача који се налази унутар Мјесечеве сјене. Тада је Сунчев круг потпуно застрт Мјесецом. Помрчина је прстенаста када Мјесечева сјена не достиже до површине Земље (када се проматрач налази у смјеру Мјесечеве сјене), али је видни кут мањи од видног кута Сунца. Проматрач у полусјени видјет ће Сунце само дјеломице прекривено Мјесецом - то је дјеломична помрчина. За вријеме помрчине, сјена се гиба Земљином површином од запада према истоку. Најприје се замрачује западни руб Сунца. Тотална помрчина траје највише 7 минута, а промјер сјене на Земљи не премашује 270 км. Помрчина Мјесеца настаје када Мјесец уђе у Земљину сјену. Оне се виде само ноћу. Помрчине Мјесеца могу бити потпуне и дјеломичне, а притом свим проматрачима изгледају једнако. У сјену најприје улази источни руб Мјесеца. Потпуна помрчина може трајати до 2 сата, јер је Мјесец неколико пута мањи од пресјека Земљине сјене (око 2,7 пута мањи, овисно о удаљености).
Помрчина Сунца настаје у вријеме млађака, а помрчина Мјесеца у вријеме уштапа. Но помрчине се не јављају сваких мјесец дана. Да би се помрчина догодила, морају бити испуњени још неки увјети: Мјесец се мора налазити на стази у близини узлазног или силазног чвора. Да би дошло до помрчине, мора да се прожму привидни кругови Сунца и Мјесеца. Како и Сунце и Мјесец имају кутни промјер од приближно 0,5°, то проматрач са Земље мора видјети размак центара Сунца и Мјесеца под кутом који је мањи од 0,5°. Да би дошло до помрчине Сунца, Мјесец мора бити у мијени млађака, а Сунце не смије бити даље од 16,5° с било које стране чвора. Када се јави млађак, а Сунце се налази унутар подручја од 33° симетрично расположене око чвора, до помрчине Сунца мора доћи. Сунце се дневно гиба небом за нешто мање од 1° на исток, па 33° превали у 34 дана. Зато се, у овисности о томе како су временски распоређене Мјесечеве мијене, у 34 дана јаве један или два млађака, а тиме и једна до двије помрчине Сунца. Но подручје помрчина налази се и око узлазног и око силазног чвора, а будући да у сваком чвору мора доћи бар једном до помрчине, то се у години дана јаве најмање двије помрчине Сунца. каткада се годишње јаве четири, а највише пет помрчина. До пете помрчине може доћи зато што линија чворова није непомична у простору. Кад би линија чворова била непомична, у Сунце би била уперена два пута годишње, и то у размаку од точно пола године; у том би се случају могле појавити највише 4 помрчине Сунца годишње. Но како се линија чворова закреће 19.3° на годину, и то у смјеру насупрот годишњем гибању Сунца, Сунце ће кроз исти чвор проћи прије истека цијеле године, након 346.62 дана. То је еклипсна или драконистичка година. Тропска година је од ње дуља за око 19 дана. Пет помрчина Сунца ће се догодити само ако прва помрчина стигне непосредно почетком сијечња, друга одмах у слиједећем млађаку, трећа и четврта помрчина прије средине године, у липњу, и пета 12 синодичких мјесеци (354 дана) послије прве. Сљедећа помрчина може се догодити док је Сунце у близини истог чвора, али - идућа година већ је започела (354 д + 29,5 д > 365 д)!
Помрчина Мјесеца настаје онда када Мјесец уђе у Земљину сјену. На средњој даљини Мјесеца кутни промјер сјене износи 42’. Привидни полумјер Мјесеца је 15’. Да би дошло до помрчине, морају се центри Мјесеца и Земљине сјене наћи на удаљености мањој од 57’. У том случају нема паралаксе, пролаз кроз сјену неће овисити о стајалишту проматрача на Земљи - Мјесец мора ући у сјену. Помрчина ће сигурно настати када је Мјесец пун, а Земљина се сјена налази у подручју од 11° прије и послије чвора. Брзина којом се Земљина сјена помиче једнака је брзини којом се Сунце привидно гиба небом. Значи да ће Земљина сјена боравити у помрчинском подручју 21 - 22 дана. Јасно је да се у временском раздобљу од 22 дана не мора појавити уштап. Уштап се понавља сваких 29.5 дана. Ако се уштап и појави, долази само до једне помрчине, јер за другу нема више времена. Подручје око чвора Мјесечеве стазе у којој се јављају помрчине Мјесеца мања је од подручја у којем се јављају помрчине Сунца.
Неке године могу проћи без иједне помрчине Мјесеца, а неких година може их бити чак три. Тада се прва помрчина јавља одмах почетком године у близини једног чвора, друга помрчина 6 синодичких мјесеци послије (177 дана) у близини другог чвора, а трећа 12 синодичких мјесеци након прве помрчине, опет у подручју првог чвора, који се због закретања линије чворова гибао у сусрет Земљиној сјени. Укупан број Сунчевих и Мјесечевих помрчина годишње не може бити мањи од 2, а већи од 7. Најмање има 2 помрчине, и то обје Сунчеве. Најчешће се јављају 2 Сунчеве и 2 Мјесечеве. Код највећег броја помрчина 3 су Мјесечеве, а 4 Сунчеве, или 2 Мјесечеве и 5 Сунчевих. Не могу се јавити 8 помрчина. Ако, наиме, година започне помрчином Мјесеца, прва Сунчева помрчина не може настати још 14,5 дана након тога (да би Мјесец из уштапа постао млађаком), а тада је већ касно да се у истој години стигне до пете Сунчеве помрчине.
Помрчине се понављају у истом редослиједу прилично точно након 18 календарских година и 11.3 дана (или 10.3 дана ако раздобље обухваћа 5 пријеступних година). Настајање помрчина овиси о 3 раздобља: о раздобљу у којему се измјењују Мјесечеве мијене (синодичком мјесецу С), о раздобљу у којему Мјесец пролази кроз чвор (нодички или драконистички мјесец Н) и о раздобљу у којему Сунце пролази кроз дани чвор Мјесечеве стазе (еклипсна или драконистичка година D). Случајно се цијели умношци синодичких мјесеци, нодичких мјесеци и еклипсних година готово точно подударају:
- 223 С ≑ 242 Н ≑ 19 D
- 6585,32 д ≑ 6585,36 д ≑ 6585,78 д
- 18 тропских година и 11,3 дана једнако је 6585,6 д.
Remove ads
Истраживања Мјесеца и боравак људи на Мјесецу
На Мјесец је упућено више од 50 свемирских летјелица, а меко се спустило двадесетак. Летјелице су припремљене за различите намјене и упућиване су у више махова, из Совјетског Савеза и из Сједињених Америчких Држава. Прва је 13. српња 1959. о тло Мора киша, покрај кратера Архимеда, треснула Луна 2 (Програм Луна). Луна 3 заобишла је Мјесец и снимила дио обратне стране. Затим се помоћу Програма Рангера успјело установити какво је тло. Прије лансирања није била позната дебљина површинске прашине и није се знало хоће ли летјелице у њу утонути. Летјелице Рангер су ударале у површину, шаљући снимке до посљедњег тренутка. Снимке су откриле детаље од 0,25 м. Како су се приближавали површини, видио се све већи број све мањих кратера. Тренутак судара с Мјесецом каснио је у успоредби с прорачунатим тренутком, на основи чега је закључено да је геометријски центар Мјесеца даље од Земље него центар масе или тежиште.
Прво меко пристајање успјело је тек након четвртог покушаја другој серији из програма Луна, и то Луни 9. Она је 3. вељаче 1966. пристала у Оцеан олуја. Мјесто силаска добило је у спомен назив: Планитиа Десценсус. Четири снимке приказале су први пут панораму Мјесеца. Слој прашине од неколико центиметара није омео спуштање летјелице. Истраживање Мјесеца из путање започето је 3. травња 1966., када је Луна 10 постала првим умјетним Мјесечевим сателитом. Совјети су се за испитивање околине Мјесеца користили и летјелицама из Програма Зонд, од којих су се неке вратиле на Земљу.
Серија америчких летјелица из Програма Сурвеyор, меко спуштених на тло, и серија летјелица у путањи, из Програма Лунар Орбитер, припремала је долазак људи. Летјелице у путањи мјериле су јакост гравитацијског поља, бројност метеора и микрометеора, јакост козмичких зрака, магнетско поље, Сунчево зрачење, радиоактивност тла над којим су надлијетале, а снимале су и површину ради израде селенографских карата и геолошких истраживања. Мјерни инструменти на тлу били су даљински управљани, опремљени телевизијским камерама, узимали су узорке тла и испитивали његову чврстоћу и кемијски састав.
Првим људима на Мјесецу, који су ступили на тло 21. српња 1969. (Аполло 11), претходиле су двије истраживачке групе с људском посадом (Аполло 8, године 1968., и Аполло 10, године 1969.), које су Мјесец више пута облетјеле. На површину Мјесеца је од 1969. до 1973. укупно пристигло 6 људских истраживачких група, док се једна група није успјела спустити, већ је Мјесец само облетјела (Аполло 13). Двије од шест група спустиле су се у горовита подручја. Астронаути су узимали узорке тла, фотографирали, постављали геофизичке уређаје, те испитивали понашање материјала у Мјесечевим увјетима. Мјесто спуштања првих људи у Мору тишине прозвано је Статио Транqуилитатис, а омања три кратера добила су имена Армстронг, Алдрин и Цоллинс.
На Мјесецу није нађен никакав живот. Свијет је савршено стерилан, а микроорганизми не могу опстати у струји Сунчева вјетра и неослабљених козмичких зрака. Без атмосфере, свемирско одијело (енг. скафандер) је обавезна опрема астронаута. Успркос томе што су оптерећени опремом, астронаути су се осјећали удобно, могли су поскакивати до метра висине и потркивати с брзином од 2 м/с. Равнотежа им је мањи проблем него на Земљи, а када су пали, ударац је благ због малог убрзања силе теже. Изглед околине нападно се мијења с нагибом Сунчеве свјетлости. Када је Сунце при обзору, удаљености је тешко процијенити, а нијансе предмета су пригушено зелене. С дизањем Сунца предмети постају смеђи. У подне је околина блијештеће бијела. Ноћи су прекрасне. Земља је 80 пута свјетлија од уштапа, а и звијезде су сјајније и не титрају. Гибају се преко обзора тридесет пута спорије него над Земљиним обзором.
Послије 1969. настављена су испитивања с Програмом Луна. Заједно с ископаним материјалом вратиле су се Луна 16 (1970.), Луна 20 (1972.) и Луна 24 (1976.). Летјелице Луна 17 (1970.) и Луна 21 (1973.) пренијеле су покретне лабораторије, Луноход 1 и 2. Луноход 1 дјеловао је десет мјесеци, а Луноход 2 пет мјесеци; притом су превалили 10 односно 37 км. Те су лунарна возила послале велик број података о морфологији рељефа, физичком и кемијском саставу, о јакости магнетског поља, освјетљености неба и одразним својствима површине, те о козмичким зракама и рендгенском зрачењу Сунца.
Од 1976. запажа се предах у истраживању Мјесеца. Послије 2004., Јапан, Кина, Индија, САД и Еуропска свемирска агенција (ЕСА) су послале летјелице у Мјесечеву путању, које су запазиле присуство воденог леда унутар кратера у сјени унутар Мјесечевог реголита. Кина је послала у склопу летјелице Цханг’е 3 и лунарно возило 14. просинца 2013.
Remove ads
Власничка права
Повеље о свемиру (енг. Оутер Спаце Треатy) забрањују државама које су ратифицирале наведене повеље, право на посједовање небеских тијела као што је Мјесец. Уговор УН-а који је ступио на снагу 11. српња 1984. године вриједи само за државе које су ратифицирале или приступиле повељама, тако и за приватне особе које су држављани тих земаља. Хрватска није потписница, нити је приступила наведеним повељама, те није преузела обвезност југославенских ратификацијских инструмената за своје подручје и своје држављане.
Успркос томе, Деннис M. Хопе је 1980. године пријавио своја власничка права на Мјесец у грунтовници Сан Францисца. Како се нитко није успротивио том његовом потезу у времену од осам година, колико је вријеме жалбе, Хопе је основао Лунар Ембассy легал, правни уред, који има право продаје парцела на Мјесецу. УН и Међународна астрономска заједница сматрају тај његов потез пријеваром.
Remove ads
Референце
Повезано
Вањске везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads