Pasha

Пасха (грч. пасха, арам. , хебр. פֶּסַח [песах], српхрв. "проћи мимо") један је од жидовских благдана. Назив долази од догађаја када је анђео убијао прворођенце Египћана, а жидовске је домове, који су били означени јањетовом крвљу на довратнику, мимоилазио. То је спомен на излазак, који је избавио Хебреје из египатског ропства. Након што су постали сједиоци, Израелци су у Канаану ујединили пасхалну вечеру са седмодневним светковањем благдана Бесквасних крухова (мацот). Потом је Јошија провео централизацију богоштовља и одредио светковање у средишњем светишту у Јерузалему. У Исусово вријеме су се Мојсијеви вјерници сабирали у Јерузалему ради жртвовања и благовања јањета. Педесети дан послије Пасхе, слави се благдан Шавуот.

За остала значења, види Пасха (разврставање).

Етимологија

Подријетло је тог имена спорно. Неки му приписују туђинску етимологију, асирску (паса'ху, (умилостивити) или египатску (па-с, сјецање; ое-сах, ударац); алл ниједна од тих претпоставки није сигурна. Библија повезује песа'х с глаголом паса'х, који знаци или храмати, или изводити обредни плес око жртве или пак, у пренесеном смислу, »скакати«, »пролазити«, поштедјети. Пасха јест пролазак Јахве који је прошао изнад израелских домова.

Израелска Пасха

У почетку Пасха је обитељски благдан. Светкује се ноћу, о уштапу прољетне равнодневице, 14. дана мјесеца нисана. Јахви се приноси младо од животиње што се излегло те године да се измоле Божји благослови стаду. Жртва је јање или козле, мушко, без мане, а при жртвовању не смије му се пребити ниједна кост.

Његовом крвљу пошкропљен је улаз сваког дома, у знак заштите. Његово месо једу у оквиру брзе гозбе што је узваници благују спремни за пут. Ова домаћа и номадска обиљежја дају наслутити да је Пасха врло стара постања: можда је то она жртва за коју су Израелци молили фараона, да им је допусти светковати у пустињи, тада би она била старија од Мојсија и изласка из Египта.

Пасха и излазак

Велико прољеће Израда јест оно у којем га Бог ослобађа из египатског јарма низом провидносних захвата, код којих је најзначајнији захват у оквиру десетог египатског зла. Предаја ће с тим догађајем касније повезати жртвовање првенаца од стада и откуп прворођених Израелаца. То је повезивање од друготне важности. Важна је ту чињеница да се Пасха поклапа с избављењем Израелаца: она постаје споменчин изласка, тог највећег догађаја њихове повијести; подсјећа на то да је Бог ударио Египат а поштедио своје вјерне.

Пасха и Благдан бесквасних хљебова

С временом ће се с Пасхом чврсто повезати још један благдан, првотно различит од ње, али близак јој због свога прољетног датума: то је Благдан бесквасних крухова. Пасха се светкује 14. у мјесецу, а Благдан бесквасних хљебова устаљује се најзад у времену од 15. до 21. Ти бесквасни хљебови иду уз принос првина од жетве. Избацивање старога квасца јест обред чистоће и свакогодишње обнове; спорно је је ли он номадског или пољодјелског настанка.

Било како било, израелска је предаја такођер повезивала тај обред с изласком из Египта. Он је сад сјећање на журбу одласка, која је била тако велика да су Израелци морали понијети са собом тијесто премда још није било ускисло. Избављење о изласку на сваки се начин актуализира у свакогодишњим Пасхама; тај се дубоки смисао благдана снажније осјећа на важним прекретницама Израелове повијести: на Синају и о уласку у Канаан у вријеме Езекијиних реформи око 716. те Јошијиних реформи око 622. г. у вријеме обнове до које долази послије бабилонскога прогонства 515.

Пасха — благдан Храма

Најважнија је преинака коју доноси Поновљени закон: он стару обитељску светковину претвара у благдан Храма. Можда су почеци тог законодавства надошли под Езекијом, но, под Јошијом је то законодавство чињеница. Пасха се тако уврштава у опћу централизацију богоштовља. Обред се Пасхе прилагођује; крв се излијева на жртвеник свећеници и левити главни су актери церемоније. Послије бабилонскога прогонства Пасха постаје највећим благданом. Изостављање Пасхе могло би за собом повлачити, за Жидове, право изопћење.

Сви обрезани, и то само они, морају судјеловати у Пасхи. У случају нужде, она се може одложити за мјесец дана. Те прецизације одсад укључују свећеничко законодавство у непромјењиве правне прописе. Нема сумње да се Пасха, изван Светог града, овдје или ондје, славила у обитељском кругу; сигурно је то чинила жидовска насеобина у Елефантини, у Египту. Али жртвовање јањета полако нестаје из тих засебних светковања, која одсад залазе у сјену јерузалемске свечаности.

Пасха и нови изласци

Избављење из египатског јарма евоцира се увијек кад Израел доживљава друга сужањства. Под асирским јармом, око 710. Изаија поздравља ослобођење као пасхалну ноћ у којој ће Бог поштедјети Јерузалем, стотину година касније Јеремија слави ослобођење изгнаних 721. као нови излазак, а грчки језик Септуагинте појачат ће израз: као точну годишњицу првог ослобођења; Бог каже: 'Ево, ја водим дјецу Израелову у благдан Пасхе! (Јр 31,8) Под бабилонским јармом Јеремија тврди да ће повратак 597. потиснути излазак у сјећању Израела. Други Изаија навјешћује свршетак изгнанства као одлучни излазак који це засјенити окупљање распршених који ће, осим тога, постати свједок народима и који ће с пасхалним Јањетом служити као пралик Спаситеља који има доћи.

Пасха и месијанска ишчекивања

Пасха је, постала једним од великих ходочашћа литургијске године. У жидовству она добива врло богат смисао, сто га до краја разјашњава Таргум о Изл 12,42: Израел извучен из ропства подсјећа на свијет извучен из каоса, на Изака извучена из ломаче и човјечанство што га очекивани Месија извлачи из биједе. Те перспективе налазе у Библији многобројне ослонце. Стварање и откупљење доиста се често повезују, особито у великом ускрсном Халелу: Ако Бог може раздвојити Црвено море, може то зато сто је у почетку раздвојио исконски оцеан.

Спасити Јаковљеве синове, може то зато што је најприје спасио његове претке. Абрахам, сматра се, очекује излазак, а залог тог изласка за њ је Изаков спас. Изак пак, сматра се, принесен је на Сиону, као и касније пасхално јање, он је поштеђен од мача, као касније Израел. Изака је спасио ован, Израела јање; Изак својим обрезањем пролијева крв, крв већ богату помирном вриједношћу, као што ће то касније бити крв пасхалних жртава. Сви Божји захвати у прошлости буде наду да ће у будућности наступити онај одлучни захват. Коначни спас указује се као ново стварање, као неопозиви излазак, као посвемашња побједа над злом, као опет нађени рај. Божји изасланик кому је задаћа извести тај преображај свијета често је виђен као Месија, тако да жидови сваке пасхалне ноћи очекују његов долазак. У римско доба управа бдије да одржи ред за вријеме пасхалних светковина и прокуратор сваке године долази том пригодом у Јерузалем.

Пасха у кршћанству

Кршћанска Пасха сједињује Кристове ученике у заједништво с Господином, који је виђен као истински Божји јагањац. Она их на посебан начин придружује својој смрти и ускрснућу којима су избављени из гријеха и смрти. Веза између једног и другог благдана непрекинута је и очита, али пријелазом из старог Савеза у нови Савез посредством Исусове Пасхе кршћани ступају у другачији план. Пасхална је вечера у старозавјетној повијести и обреду доживјела богат развој.

Изгледа да је изведена из једне номадске светковине с обједом који је одговарао начину живота. За Пасхалну вечер је карактеристична животиња, која је требала бити печена на ватри, коју су јели с бесквасним крухом и горким зељем, а објед се морао благовати опасаних бокова, у сандалама и с пастирским штапом у руци као кад се је спремало за некакво дуго путовање. У новозавјетном времену обред пахалне вечере, састојано се од молитве, испијања неколико чаша вина, читања и обједовања одређеним редослиједом. По Исусу старозавјетна је пасхална вечера постала пасхом новога савеза, а у працркви успоменом на спасењско дјело Божје.

Литература

• Антон Грабнер- Хаидер, Практични библијски лексикон, КС, Загреб 1997.

Пасха на Викимедијиној остави