Perković

Перковић је насеље у Шибенско-книнској жупанији, а административно припада Граду Шибеник.

Перковић
Перковић Перковић на карти Хрватске
Регија	Далмација
Жупанија	Шибенско-книнска
Опћина/Град	Град Шибеник
Микрорегија	Далматинска загора
Најближи (већи) град	Шибеник
Површина	10,54 км²
Надморска висина	200 м
Географске координате
- з. ш.	43.673 Н
- з. д.	16.104 Е
Пошта	22205 Перковић
Позивни број	022
Аутоознака	ШИ
Поглед на Перковиће

Географија

Перковић припада кругу насеља око жељезничке станице Перковић, а то су још: Ситно Доње и Сливно.

Насеље Перковић обухваћа два села: Перковићи и Мрдеже, а припадају катастарској опћини Сливно.

Перковићи

Перковићи су удаљени од жељезничке постаје Перковић око 1 км. Сама жељезничка постаја се налази у склопу катастарске опћине и насеља Ситно Доње. Насеље Перковић занимљиво је и по томе што је подијељено и на засеок Перковићи, Матићи, Мрдеже и Подњиве.

Село Перковићи лежи на југоисточним падинама брдашца Срдашце (298 м), а сучелице селу с јужне стране је Мравник (503м), а с источне стране Тровро (485 м).

Долазећи влаком из Шибеника, Перковићи се налазе с лијеве стране пруге када се, након Кошава и Ладуша, између Мравника и Срдашца избије у удолину надомак постаји Перковић.

Цестовним путем у Перковиће се стиже или преко Данила и Сливна, или преко Врпоља и Рипишта.

У Перковићима су се формирале три цјелине: Село, Матићи и Подњиве. Село је најстарији, југозападни дио села. Матићи (тог презимена ту нема) су смјештени на падини Срдашца, да би благо било ближе брду, а што више земље остало за крчење и обраду. Подњиве су нови дио села, испод поља око сеоске густерне и старог ногометног игралишта, уз цесту од жељезничке постаје Перковић, која преко Мравничке рампе води за Мравницу и Приморски Долац, према Сплиту. У Подњивама су куће младих обитељи, а око густерне су и спортски терени (ногометно и кошаркашко игралиште). Густерна је изграђена 11. рујна 1911., што се и данас може прочитати уклесано у камену испред чесме.

На Срдашцу су предјели: Умац, Умчина, Пеавац, Кланчац, Зељар, Привије, Потајуше, Видоградине и други. Испод Виноградина налази се Пећина. Има два улаза, а на зиду испред већег улаза у камену је удубљење, за које легенда каже да су то наћве у којима су виле мијесиле крух. На падини Срдашца према локви Ставожер је јама Звекача, за коју се прича да је подземним каналима повезана с морем.

С јужне стране пруге, испод Села, су Клачине гдје су талијанске бараке, према Мравнику је Катуниште, уз пут за Мравницу су Гњојеви и Лужине, гдје су вртли и виногради. Насупрот Ступа, који су на Мравничкој страни, преко пруге су Гребине испод Црног врва.

Мрдеже

Мрдеже су први дио насеља Перковић у који се улази када се цестом стиже из правца Шибеника, било преко Врпоља и Рипишта, било преко Данила и Сливна. Смјештени су с обе стране цесте, а од жељезничке постаје Перковић удаљени су око 600м.

Повијесни преглед

Мравник, пруга и талијанске бараке (десно) из 2. свјетског рата

Перковић је до 1869. припадао Сливну.

Поименице се у повијесним изворима први пут јавља 1808. у списима Мировног суда у Шибенику о сукобима с мјештанима Ситног Доњег око пашњака у предјелу Тровро. У сукобима 1801. рањен је лугар Јуре Јакелић, а с њиме су били Јаков Арамбашић, Никола Арамбашић и Јуре Врањић. Напали су их Иван Перковић, Марко Перковић, Јаков Перковић, Анте Перковић, Дује Перковић, Баре Ерцег и Шимун Црљен, а у помоћ су им притекли Јуре Папак, Јуре Кундид и Мате Пољичак. Капетан села Ситно Доње Мартин Ракић реч. Арамбашић поднио је тужбу Трибуналу у Книну. Сукоб се наставио, па 1808. тужбу подноси старјешина опћине Мандалина, која почоње ријечима: "Ли абитанти ди Перцовицх партиненза ди qуеста цомуне...", из чега видимо да је Перковић тада (Наполеоново доба) припадао опћини Мандалина. Слиједећи пут Перковић налазимо у исправама приликом израде аустријског катастра у Далмацији. У Уводу Операта за порезну опћину Сливно, у топографском опису, као издвојене групе насеља, набрајају се: Мрдеже (Мердеса), Перковић (Перцовицх), Стаса, Целић (Целицх) и Црљен (Церлиен), који сви заједно чине село које носи име опћине ("формано тутти ассиеме ил виллаггио, цхе порта ло стессо номе дел цомуне"), тј. Сливно (Шибеник).

Но, оно што је Перковић "поставило на карту", јесу планови и изградња жељезничких пруга у Далмацији 1870-их година.

Наиме, по називу жељезничке постаје Перковић, уобичајено је да се и насеље око постаје назива Перковић, иако она није на подручју насеља Перковић, већ насеља Ситно Доње.

Дана 30. травња 1872. у Царевинском вијећу у Бечу усвојен је закон о градњи пруга у Далмацији. У његовом чланку 1. стоји: "Овлашћује се влада да изведе жељезнички спој пругом ... из Сплита преко Перковића и Дрниша до Книна ... с одвојцима од Перковића до Шибеника ...".

Показало се да раније зацртану трасу треба прилагодити конфигурацији терена, па је пруга од Сплита према Дрнишу изграђена углавном кроз катастарску опћину Ситно Доње, тако да је и постаја/станица одакле иде одвојак за Шибеник, у цијелости изграђена на подручју Ситног Доњег.

Али због тога име постаје није мијењано. Царски закони нису се лако мијењали, а како је остало у закону, тако је остало и у називу постаје.

По називу постаје, који је уписан у све карте и земљовиде, ускоро и по називу поште, као Перковић се уобичајено назива не само ужи дио насеља Ситног Доњег око постаје, већ и шире - насеља која јој гравитирају: Перковић, Сливно (Шибеник), Ситно Доње и Ситно.

Данас се чак и повијесна жупа Ситница/Ситно зове жупа Перковић, иако јој насеље Перковић не припада. Перковић и Сливно припадају жупи Данило, а жупи Перковић припадају Ситно Доње, Ситно и Богдановићи.

Перковић се као самостално насеље исказује од 1900.

Подаци из прошлости

Из млетачког катастра из 1709,

У млетачком попису посједника из 1709. за Данило са Сливном има само један Перковић, Перковић Павао п. Мије. Његова кућна заједница имала је 22 члана, од чега 4 мушка способна за оружје. У посјед су добили око 72.000 м2 земље. Од стоке су имали: једног коња за јахање и 9 товарних, волова 10, крава 10, телади 10, а стоке ситног зуба 100 комада.

Извод из првог повозног добника 1877.

ц.к. (царско-краљевске) далматинске државне жељезнице од дана отварања 4. листопада 1877. на релацији Перковић - Шибеник:

Влак путника (путнички влак) број 21 провози у уторак, четвртак, суботу и недиљу, а влак пуника број 23 провози у понедиљак, сриду, петак и суботу: ИИа и ИИИа разред:
Перковић-Сливно ....7.38 ујутро ....6.07 поподне
Врпоље ...................8.27 " ...........6.56 "
Шибеник, долазак...9.05 " ...........7.34 "

Цртице из прошлости

Невоље које доноси пруга

Главар Сливна Тома Целић п. Мате, заједно са Пашком Перковић п. Мате, у опћинском уреду у Шибенику 7. коловоза 1877. изјављује како је прекинут пут којим су чобани прелазили на источну страну пруге, а мјештани ишли на воду на бунар који је остао у предјелу Лужине према Мравници. Осим тога недостаје и пут за Торине, па присутни Пашко Перковић не може гонити овце и говеда у своју огреду, без погибељи од жељезнице. Њихову молбеницу опћина прослијеђује мјерничком главару госп. Клеменчићу, јер није згодно сељанима бити без тог пута.

Анте Перковић Томин отвара обрт на станици 1879.

Поједини мјештани брзо су уочили прилику за понеки посао везан уз жељезницу. Тако Анте Перковић Томин из Сливна (Перковић је још у главарији Сливно) већ 8. српња 1879. тражи дозволу да нелла суа барацца у Перковићу може продавати вино на мало и крух. Уз молбу прилаже свједоџбу о ћудоредности у којој фра Јере Балић и главар Јаков Ерцег свједоче да је Анте Перковић Томин из Сливна на добром гласу и поштењу. Уједно кажу како је он већ за вријеме градње у Перковићу продавао крух, вино, а понекад и месо, и од тога живио. Држао је приличну цијену, јер је вино продавао за 16 новчића по литри, док на колодвору се продаје чиновницима по 24, а другима по 28 и 32 новчића по литри. Показао се врло поштен у продаји, не примајућ лупештину, нити у млађег купујући без знања старјешине. Увиђа се како је ова продаја потребна, колико ради путника мањег степена, толико и ради мишћања који работају на жељезници.

Двије цртице о Мрдежама

• Додине 1880. жупник Данила одговара опћини врху здравља и способности за рађу да је Фране Мрдежа у обе ноге сакат и да за иједну рађу није способан, па је брату Анти поклонит на уздржавање. Интересантан је податак из приложеног обитељског стања о њиховом пок. оцу Мрдежа Марку да је умро 1859., али година рођења није позната будући је именовани Мрдежа населеник у овој жупи. Када се овај податак повеже с податком да је у попису посједника у Сливну 1709. навден Мрдежа Јуре из Петрова Поља, онда су то добри подаци о поријеклу те лозе.
• Године 1905. градски надредар у Шибенику Михо Секулић поднио је пријаву у којој стоји: Днева 19. липња т.г. у 6 сати увечер, пролазећи службено обалом, дође к мени Јаков Фригановић ц.к. редарствени пословаћ и рече ми да су мало прије испред кафане Фаушта Петковића сједили неки морнар и неки цивили. Једна старица туда је пролазила, запитала је милостињу, а Анте Мрдеша п. Мате из Сливна који је ту сједио рекао је старици да иде питати Фране Јосипа и затим изговорио увриедљиве риечи, те је увреду опетовао више пута и управио Франи Јосипу; ове риечи да су чули Бујас Вице п. Луке из Доца, Феле Скоти чизмар, Анте Грубишић п. Вице и Иван Алекса п, Јосе из Шибеника. По доказу Фригановића, гориспоменутог Мрдешу уапсио и затворио. Код њега сам нашао фор. 97,70м у новцу, један периш и кишобран, то сам одузео те предајем извјешћем.

Спорт

• МНК Цроатиа Перковић