Старо српско штампарство и издаваштво
From Wikipedia, the free encyclopedia
Старо српско штампарство и издаваштво обухвата историју српског штампарства и издаваштва од првих полетака, крајем 15. века, до појаве савремених облика штампарске и издавачке делатности. Историја старог штампарства и издаваштва у српским земљама започиње 1493. године, оснивањем Цетињске штампарије, а наставља се покретањем штампарске делатности Божидара Вуковића у Венецији (1519) и радом његових потоњих настављача, као и оснивањем низа манастирских штампарија у матичним српским земљама током 16. века. Иако је прво раздобље у развоју старог српског штампарства и издаваштва окончано у првој половини 17. века, до постепене обнове српске штампарско-издавачке делатности долази почевши од средине 18. века, након чега је у време српског народног препорода током 19. века дошло до наглог успона и процвата поменутих делатности. У историји српске културе, штампарско-издавачка делатност заузима истакнуто место.[1][2][3]
Посебан огранак старог српског штампарства и издаваштва представља делатност Срба-католика, који су се бавили штампањем разних дела не само на ћирилици, већ и на латиници, а неретко и на страним језицима, с тим што је се њихова активност по правилу одвијала у страној средини. Међу њима се посебно издвајају Андрија Палташић, Лука Примојевић и њихови настављачи.[4]