Ђоко Павићевић
црногорски ратник, партизански борац и народни херој / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђорђије Ђоко Павићевић (До Пјешивачки, код Даниловграда, 6. мај 1872 — Никшић, 4. јун 1970) био је официр Црногорске и Југословенске војске, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе, пуковник Југословенске армије и најстарији народни херој Југославије.
ђоко павићевић | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1872-05-06)6. мај 1872. | ||||||||||
Место рођења | До Пјешивачки, код Даниловграда, Књажевина Црна Гора | ||||||||||
Датум смрти | 4. јун 1970.(1970-06-04) (98 год.) | ||||||||||
Место смрти | Никшић, СР Црна Гора, СФР Југославија | ||||||||||
Професија | војно лице | ||||||||||
Деца | Бранко Павићевић | ||||||||||
Члан КПЈ од | септембра 1943. | ||||||||||
Учешће у ратовима | Први светски рат Народноослободилачка борба | ||||||||||
Служба | Црногорска војска (1906—1916) Југословенска војска (1919—1923) НОВ и ПО Југославије (1941—1945) Југословенска армија (1945) | ||||||||||
Чин | пуковник | ||||||||||
Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||||||||||
Одликовања |
|
Потицао је из старе ратничке црногорске породице. Касно се описменио, па је тек 1906. уписао војну школу. Као официр и присталица Јанка Вукотића дошао је у сукоб са министром војним Митром Мартиновићем, због чега је под оптужбом да је противник краља Николе скоро годину дана провео у затвору. Након Балканских ратова налазио се на дужности командира пограничне чете у Ђаковици. У току Првог светског рата, у саставу Санџачке војске, током 1914. и 1915. учествовао је у српско—црногорској офанзиви у Босни. Након окупације Црне Горе био је интерниран у Мађарску, где је у заробљеничком логору остао до краја рата. Као присталица уједињења Црне Горе и Србије ступио је у нову Југословенску војску, али се 1923. пензионисао на лични захтев. До почетка Другог светског рата живео је у селу Мокри До, код Никшића.
У току Тринаестојулског устанка, заједно са четворо деце — два сина и две ћерке, у својој 69. години ступио је у борбу. Као стари ратник посебно се истакао у јесен 1941, када је након сплашњавања устанка позивао народ да се прикључи Народноослободилачком покрету (НОП). Био је заменик команданта Требјешког батаљона Никшићког одреда, са којим је учествовао у борбама током Треће непријатељске офанзиве. Јуна 1942. је постао члан Штаба Пете црногорске бригаде са којом је учествовао у походу у Босанску крајину, а потом у борбама на Неретви и Сутјесци. Од краја 1942. био је саветник команданта Треће ударне дивизије, као и већник на Првом заседању АВНОЈ-а и члан ЗАВНО Црне Горе и Боке. У чланство КП Југославије примљен је септембра 1943. године. Књижевник Владимир Назор назвао га је најстаријим партизаном Југославије.
Након завршетка рата демобилисан је у чину пуковника, а извесно време био је председник Среског одбора НОФ у Никшићу и члан Главног одбора НОФ Црне Горе. Биран је за народног посланика Народне скупштине Црне Горе. Старији син Војислав му је погинуо у рату, а млађи Бранко био је први председник Црногорске академије наука и уметности. Носилац је Партизанске споменице 1941, а Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године у својој 81. години, као најстарији носилац овог одликовања.