Ђуро Ђаковић
комунистички револуционар, политичар и орг. секретар КПЈ / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђуро Ђаковић (Бродски Варош, код Славонског Брода, 30. новембар 1886 — Свети Дух, код Дравограда, 25. април 1929) био је металски радник и револуционар, организациони секретар Централног комитета КПЈ, од априла 1928. до априла 1929. године, један од најистакнутијих бораца радничке класе Југославије и жртва белог терора.
ђуро ђаковић | |
---|---|
Датум рођења | (1886-11-30)30. новембар 1886. |
Место рођења | Бродски Варош, код Славонског Брода, Аустроугарска |
Датум смрти | 25. април 1929.(1929-04-25) (42 год.) |
Место смрти | Свети Дух, код Дравограда, Краљевина СХС |
Професија | металски радник |
Супружник | Манда Ђаковић |
Деца | Стјепан Ђаковић Јосип Ђаковић |
Члан КПЈ од | априла 1919. |
организациони секретар ЦК КПЈ | |
Период | април 1928 — април 1929. |
Претходник | Јакоб Жорга |
Наследник | Антун Маврак |
Као млади браварски радник у Сарајеву се 1905. прикључио радничком покрету и постао члан синдиката, а 1909. је постао члан Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине (СДСБиХ). Био је истакнути омладински руководилац и учесник радничких штрајкова у Сарајеву. На почетку Првог светског рата, као противнику рата аустроугарске власти су му судиле за „велеиздају”, након чега је био на принудном раду.
Крајем 1917. обновио је рад Савеза металских радника и постао његов председник, а потом и члан управе Главног радничког савеза Босне и Херцеговине. Као члан Главног одбора СДСБиХ био је један од заговорника стварања јединствене југословенске радничке партије, а априла 1919. учесник „Конгреса уједињења” на коме је створена Социјалистичка радничка партија Југославије (СРПЈ(к)). Након тога је због учешћа у припреми и одржавању прославе Првог маја у Сарајеву, био ухапшен и неколико месеци задржан у притвору.
Јуна 1920. на Другом конгресу КПЈ изабран је за члана Централног партијског већа, а новембра исте године на првим парламентарним изборима за народног посланика Уставотворне скупштине Краљевине СХС. Јуна 1921. отишао је у Москву, где је био делегат на Трећем конгресу Коминтерне и Првом конгресу Црвене синдикалне интернационале. Након повратка у Југославију, ухапшен је и јула 1922. осуђен у Сарајеву на десет месеци затвора због комунистичког и синдикалног деловања након доношења „Обзнане”.
По изласку из затвора, наставио је са политичким и револуционарним радом, због чега је више пута хапшен, а 1923. протеран је у родно место. Тамо је наставио са политичким радом, а на општинским изборима у Бродском Варошу, августа 1925. листа Радничко-сељачког блока, коју је предводио, однела је победу и он је од септембра 1925. до новембра 1926. био начелник општине. Због заступања интереса сиромашних сељака, често је долазио у сукоб са богатим сељацима, трговцима и Котарским начелником, због чега је разрешен дужности. Након истека прогона, крајем 1926. најпре је отишао у Славонски Брод, а августа 1927. у Загреб, где је постао секретар Обласног одбора Савеза радника металне индустрије Хрватске.
Крајем 1927. руководство ЦК КПЈ послало га је у Москву на школовање на Међународној лењинској школи, где је остао до маја 1928. када га је Извршни комитет Коминтерне као свог опуномоћеника послао у Југославију, с циљем да ради на спровођењу „Отвореног писма” упућеног члановима КПЈ. Под псеудонимом „Боснић” активно је радио на обиласку и сређивању партијских организација и припремама Четвртог конгреса КПЈ, на коме је новембра 1928. изабран за организационог секретара Централног комитета КПЈ, с обзиром да је био један од најистакнутијих бораца против фракцијских борби у КПЈ.
Након завођења Шестојануарске диктатуре краља Александра, ухапшен је априла 1929. године, заједно са Николом Хећимовићем, секретаром Црвене помоћи. Полицији, која је код њега пронашла илегални партијски материјал, рекао да је партијски курир, па је након неколико дана ислеђивања заједно са Хећимовићем одведен на југословенско-аустријску границу, ради наводног извиђања терена преко кога се одвија илегални прелазак. Тамо су 25. априла 1929. убијени у исценираном покушају бега, а полицијске власти су покушале да прикрију ово убиство. Накнадном ексхумацијом, извршеном 7. маја утврђено је да је на жртве пуцано спреда с малог растојања, чиме је доказано смишљено убиство.
На двадесету годишњицу смрти, априла 1949. његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у Гробници народних хероја на Калемегдану.