српски филолог From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђуро Даничић (или Ђура Даничић; Нови Сад, 4. април 1825 — Загреб, 17. новембар 1882) био је српски филолог, лексикограф и преводилац.
Ђуро Даничић | |
---|---|
Пуно име | Ђорђе Поповић |
Надимак | Ђуро Ђура |
Датум рођења | 4. април 1825. |
Место рођења | Нови Сад, Аустријско царство |
Датум смрти | 17. новембар 1882. (57 год.) |
Место смрти | Загреб, Аустроугарска |
Образовање | Универзитет у Бечу |
Даничић је био бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.[1]
Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Поповић,[1] као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића и Ане,[2] у Новом Саду, 1825. године. Рано је остао без оца (1838), а успео је да се образује захваљујући пожртвованој мајци.[3] Од четворице браће, двојица су познати – Милош Поповић (уредник „Српских новина” и „Видовдана”) и Василије Поповић.
Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске академије. Године 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предајући у њој до 1877.
Отишао је затим на одмор у Загреб, да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. Током обављања тог посла је преминуо. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.[4]
Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић (по јунаку из народне песме),[1] којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао. Разлог је био једноставан; само да се избегне државна цензура те књиге. Касније је нашао да ново презиме има и те како смисла, јер је говорило "о сину Вукових "Даница" (календара).[5] Тада је имао само 22 године, и са тим радом се уз ново презиме истакао у свету културе. Током живота живео је усамљено, није се никад женио, домаћинство му је водила мајка.[6]
Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.
Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847)[1], којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика.[1] Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858)[1], само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876)[1], класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877)[1], без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874[1]), најзад славне акценатске студије (, 8—9. , 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.
Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865),[7] Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866),[8] и многа друга мања дела, развијена по научним издањима.[9]
Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).[10] Редиговао је Вуков превод Новога завета без већих измена.[1]
У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи , , , заменили графемама , , , , и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. , , итд.).
Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема , уместо дотадашњег .
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.