Јулска криза
низ међусобно повезаних дипломатских и војних ескалација међу великим силама Европе у љето 1914 / From Wikipedia, the free encyclopedia
Јулска криза је била низ међусобно повезаних дипломатских и војних ескалација међу великим силама Европе у љето 1914, што је довело до избијања Првог свјетског рата (1914—1918). Криза је почела 28. јуна 1914. када је младобосанац Гаврило Принцип убио надвојводу Франца Фердинанда од Аустрије, претпостављеног аустроугарског пријестолонасљедника, и његову супругу војвоткињу Софију Хотек од Хохенберга. Атентаторима је помогла Црна рука, српско тајно друштво; подршка је стигла од Драгутина Димитријевића Аписа, тадашњег начелника војно-обавјештајног одсјека српског генералштаба, као и од мајор Војислава Танкосића и српског обавјештајца Радета Малобабића. Танкосић је атентаторима обезбиједио бомбе и пиштоље, као и саму обуку. Атентатори су добили приступ истој тајној мрежи сигурних кућа и агената које је Малобабић користио за инфилтрацију оружја и оперативаца у Аустроугарску. Сложена мрежа савезника, заједно са погрешним процјенама када су многи лидери сматрали да је рат у њиховом најбољем интересу или су сматрали да до општег рата неће доћи, довела је до општих непријатељстава међу већином великих европских земаља почетком августа 1914. године.
Аустроугарска је на иредентистичке покрете Јужних Словена, које је заговара Србија, гледала као пријетњу цјеловитости свог вишенационалног царства. Након атентата, Аустроугарска је настојала да нанесе војни ударац Србија како би показала сопствену снагу и пригушила српску подршку југословенству. Међутим, Беч је, зазирући од дјеловања Русије (главном савезника Србије), тражио гаранцију од свог савезника Њемачке да ће Берлин подржати Аустроугарску у сваком сукобу. Њемачка је гарантовала своју подршку, али је позивала Аустроугарску да брзо нападе, док су свјетске симпатије према Фердинанду биле велике, како би се локализовао рат и избјегло уплитање Русије. Неки њемачки лидери су вјеровали да ће растућа економска моћ промијенити равнотежу снага између двије земље, да је рат неизбјежан и да би Њемачкој било боље да се рат ускоро догоди. Међутим, умјесто да покрену брзи напад са расположивим војним снагама, аустроугарске вође су расправљале до средине јула прије него што су одлучиле да Аустроугарска упуту Србији оштар ултиматум 23. јула и да неће напасти без потпуне мобилизације Аустроугарске војске (која се вјероватно не би могла остварити прије 25. јула 1914).
Непосредно прије српског одговора на ултиматум, Русија је одлучила да ће интервенисати у сваком аустроугарско-српском рату и наредила тајну, али примјећену, дјелимичну мобилизацију (маскировка) својих оружаних снага. Док је руско војно вођство признало да Русија још није довољно јака за општи рат, ипак је вјеровало да је аустроугарска притужба против Србије изговор који је оркестрирала Њемачка и да Санкт Петербург треба да покаже снагу у подршци свом српском савезнику. Дјелимична руска мобилизација — прва велика војна акција коју није предузео непосредан учесник у сукоби између Аустроугарске и Србије — повећала је спремност Србије да пркоси пријетњи аустроугарског напада и увелико повећала узбуну у Њемачкој због бројности руских трупа које су се окупљале недалеко од њених граница. Претходно је њемачки генералштаб предвидио да ће руска мобилизација на истоку бити спорија од мобилизације руског савезника Француске на западној граници Њемачке; стога је њемачка војна стратегија у било ком сукобу са Русијом укључивала напад на Француску преко Белгије (да би се избјегла француска фиксна одбрана) и брз пораз француских снага на западу прије него што се њемачке трупе окрену према Русији на истоку. Француска, свјесна да ће морати да дјелује заједно са својим руски савезником да би побиједила њемачког супарника, ескалирала је своје војне припреме како су се тензије дуж руске границе повећавале, што је, заузврат, додатно узнемирило Њемачку.
Док је Уједињено Краљевство било полуформално повезано са Русијом и Француском, оно је такође имало релативно пријатељске односе са Њемачком, а многе британске вође нису видјеле никакав убједљив разлог да увуку Британију у континентални рат. Британија је више шута нудила посредовање, користећи српски одговор као основу за преговоре, а Њемачка је давала разна обећања у покушају да обезбиједи британску неутралност. Међутим, Британија је одлучила да има моралну обавезу да брани Белгију и да помогне својим формалним савезницима, и тако је постала посљедња велика земља која је дјелотворно укључена у Јулску кризу која је формално ступила у сукоб 4. августа. Почетком августа, наводни повод за оружани сукоб, спор између Србије и Аустроугарске око убијеног пријестолонасљедника, постао је споредан акт општег европског рата.