Јустинијан I
први византијски цар / From Wikipedia, the free encyclopedia
Јустинијан I (лат. , грч. ; 482 — 14. новембар 565), познат и као Јустинијан Велики, био је византијски цар од 527. до 565. године. Један је од најутицајнијих владара људске историје.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Јустинијан I | |
---|---|
Пуно име | Јустинијан Флавије Петар Саватије (лат. ) |
Датум рођења | (482-00-00)482. |
Место рођења | село Таурисион код тврђаве Бедеријане, Византија |
Датум смрти | 14. новембар 565.(565-11-14) (82/83 год.) |
Место смрти | Константинопољ, Византија |
Гроб | црква Светих апостола у Цариграду |
Супружник | Теодора |
Родитељи | Сабатије Вигиланта |
Династија | Јустинијанова династија |
Византијски цар | |
Период | 1. август 527 — 13. новембар/14. новембар 565. (38 година, 104/105 дана) |
Претходник | Јустин I |
Наследник | Јустин II |
Његову владавину обиљежила је амбициозна, али само дјелимично остварена „обнова Царства” (лат. ).[1] Ова амбиција изражена је дјелимичним опоравком територија угушеног Западног римскoг царства.[2] Његов генерал, Велизар, брзо је освојио Вандалско краљевство у сјеверној Африци. Касније су Велизар, Нарзес и други генерали освојили Остроготско краљевство, вратили контролу над Далмацијом, Сицилијом, Италијом и Римом након више од пола вијека владавине Острогота. Преторски префект Либерије вратио је југ Пиринејског полуострва, успостављајући провинцију Спанију. Ови походи су поново успоставили римску контролу над западним Средоземљем, повећавајући годишњи приход Царства за преко милион солида.[3] Током своје владавине, Јустинијан је такође потчинио Зане, народ на источној обали Црног мора који никада раније није био под римском влашћу.[4] Водио је борбе са Сасанидским царством на истоку за вријеме владавине Кавада I, а касније поново за вријеме Хозроја I; овај други сукоб је дјелимично покренут због његових амбиција на западу.
Још резонантнији аспект његовог насљеђа било је једнообразно преписивање римског права — Јустинијанов зборник — које је и даље основна грађанског права у многим модерним државама.[5] Његова владавина такође је означила процват византијске културе, а његов програм изградње дао је дјело попут Аја Софије. У Православној цркви је канонизован као „Свети цар Јустинијан”.[6] Због својих рестаураторских активности, Јустинијан се некад означава као „посљедњи Римљанин” (лат. ) у историографији средином 20. вијека.[7]