Антонио Полајуоло
From Wikipedia, the free encyclopedia
Антонио ди Јакопо Полајуоло или Полајоло (итал. ; 1429/1433 — 1498), је италијански сликар, вајар, графичар и златар из епохе Ренесансе.[1]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/6c/Pollaiuolo_nude_warriors_in_combat-1470-80-.jpg/640px-Pollaiuolo_nude_warriors_in_combat-1470-80-.jpg)
Антонио Полајуоло | |
---|---|
![]() | |
Датум рођења | (1429-01-17)17. јануар 1429./1433 |
Место рођења | Фиренца, Фирентинска република |
Датум смрти | 4. фебруар 1498.(1498-02-04) (69 год.) |
Место смрти | Рим, Папска држава |
Правац | Ренесанса |
Епоха | Сликарство Ренесансе |
Регија | Италијанско сликарство |
Утицаји од | Андрее дел Кастања |
Утицао на | Сандра Ботичелија |
Најважнија дела | Борба голих ратника • Херакле и хидра |
Учио је сликарство са Паолом Учелом, вајање са Донателом, а учио се сребрарском занату са Лоренцом Гибертијем. Радио је најчешће заједно са братом Пјером Полајуолом.[2] Њихова дела показују интерес за класичне узоре и људску анатомију. Сецирали су лешеве да би научили да реалистичније представе људски покрет и напор. Њихова уметничка радионица у Фиренци је сматрана за најбољу радионицу своје епохе.
Сачувана је само једна његова графика, Борба голих ратника, али она представља једно од најзнаменитијих ренесансних уметничких дела.
У цркви Светог Петра у Риму пројектовао је и осликао гробнице за папе Сикста IV и Иноћентија VIII.[2]