Апартхејд
социјални систем, који је спроводила владајућа бела мањина у Јужноафричкој Републици у 20. веку. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Апартхејд (афр. ) („одвојеност“, „раздвајање“, „одвојени развој“)[1] је био социјални систем, који је спроводила владајућа бела мањина у Јужноафричкој Републици у 20. веку.[2] Овај систем расне сегрегације је након победе бурске Националистичке странке на изборима 1948. године уведен као службена политика Јужноафричке Републике.[3] Њиме је становништво Јужне Африке подељено на белце, црнце, Индијце и „обојене” (мулате), с тиме да су једино белци имали пуна политичка права.[4] Отприлике четири петине националног дохотка Јужноафричке Републике је у било у рукама једне петине белаца. Према статистичким подацима — сваки обојени становник ове републике просечно је хапшен и саслушаван једном годишње, сваки без права гласа, неписмен сваки други, сваки пети без запослења, сваки други црни дечак је умирао пре своје десете године. [5] Апартхејд, створен под снажним утицајем расизма и протестантског фундаментализма, с временом је изазивао све жешћи отпор већинског црначког становништва, а на ЈАР навукао антипатије целе међународне јавности. Под спољњим и унутрашњим притисцима, апартхејд се почео поступно укидати 1980-их, да би у потпуности био укинут након 1994. године доласком Нелсона Манделе на власт.[6] Године 1993 де Клерк и Мандела су заједно награђени Нобеловом наградом за мир „за њихов рад на мирном окончању апартхејдног режима, и за постављање фондација за нову демократску Јужну Африку”.[7]
Уопштено говорећи, апартхејд се делио на „ситни апартхејд”, који је подразумевао сегрегацију јавних објеката и друштвених догађаја, и „гранд апартхеид”, који је диктирао могућности настањивања и запошљавања по расама.[8] Пре 1940-их, неки аспекти апартхејда су се већ појавили у виду владавине мањине белих Јужно Африканаца и присилног друштвеног раздвајања црних Јужних Африканаца од других раса, што је касније проширено доношењем закона и расподелом земљишта.[9]
Кодификовани систем расне стратификације почео је да се формира у Јужној Африци под Холандском царством крајем осамнаестог века, иако је неформална сегрегација била присутна много раније због друштвених расцепа између холандских колониста и креолизоване, етнички различите популације робова.[10] Са брзим растом и индустријализацијом колонија Рта добре наде у деветнаестом веку, расна политика и закони су постали све крући. Кејпско законодавство које је специфично дискриминисало против црних Африканаца почело је да се појављује непосредно пре 1900. године.[11] Политике Бурских република су биле исто тако расно ексклузивне; на пример, Трансвалска конституција је дозвољавала само белцима партиципацију у цркви и држави.[12]
Први апартхејдски закон је био Закон о забрани мешовитих браковима, 1949, коме је убрзо следио Закон о неморалу из 1950, које је учинио нелегалним за већину Јужно Афричких грађана да ступа у брак или у сексуалне односе преко расних линија.[13] Закон о регистрацији становништва, 1950 је класификовао све Јужно Африканце у једну од четири групе на бази изгледа, познатог порекла, социоекономског статус и културног животног стила: „црне”, „беле”, „обојене” и „Индијце”, најмање две од којих су имале неколико поткласификација.[14] Места боравка су била одређена расном класификацијом.[13] Од 1960. до 1983, 3,5 милиона Јужно Африканаца који нису бели су били уклоњени из њихових домова и присиљени у одвојене квартове, у једном од највећих масовних присилних пресељавања у савременој историји.[15] Већина ових циљаних уклањања имала су за циљ да ограничи црно становништво на десет одређених „племенских домовина”, познатих и као „бантустани”, од којих су четири постала номинално независне државе.[13] Влада је саопштила да ће пресељена лица изгубити своје држављанство у Јужној Африци, пошто су она била апсорбована у бантустане.[8]
Апартхејд је побудио знатну међународну и домаћу опозицију, што је резултирало у неким од најутицајнијих светских друштвених покрета 20. века.[16] Он је био мета честих осуда у Уједињеним нацијама и довео је до обимног ембарга на оружје и економских санкција против Јужне Африке.[17] Током 1970-их и 1980-их, унутрашњи отпор апартхеиду је постајао све милитантнији, што је подстакло бруталне репресије администрације Националне странке и дуготрајно секташко насиље које је оставило хиљаде мртвих или у притвору.[18] Неке реформе система апартхејда су предузете, укључујући дозвољавање приступа индијским и обојеним политичким представницима у парламен, али ове мере нису успеле да умире најактивније групе.[19]
Између 1987. и 1993. Национална партија је ушла у билатералне преговоре са Афричким националним конгресом, водећим антиапартхејдним политичким покретом, с циљем окончања сегрегације и увођења владавине већине.[19][20] Године 1990, проминентни АНК лидери као што је Нелсон Мандела су пуштени из притвора.[21] Законодавство о апартхејдима је укинуто средином 1991,[2] у очекивању вишестраних избора заказаних за април 1994.[22]