![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/1/16/Tito_i_Arso_Jovanovic.jpg/640px-Tito_i_Arso_Jovanovic.jpg&w=640&q=50)
Арсо Јовановић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Арсо Јовановић (Завала, код Подгорице, 24. март 1907 — Вршац, 12. август 1948) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈА. У периоду од јануара 1942. до марта 1945. обављао је дужност начелника Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а од марта до септембра 1945. био је први Начелник Генералштаба ЈА.
Арсо Јовановић | |||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() | |||||||||||||||||
Датум рођења | (1907-03-24)24. март 1907. | ||||||||||||||||
Место рођења | Завала, код Подгорице, Књажевина Црна Гора | ||||||||||||||||
Датум смрти | 12. август 1948.(1948-08-12) (41 год.) | ||||||||||||||||
Место смрти | Вршац, НР Србија, ФНР Југославија | ||||||||||||||||
Професија | војно лице | ||||||||||||||||
Члан КПЈ од | јула 1941. | ||||||||||||||||
Супружник | Ксенија Сенка Јовановић | ||||||||||||||||
Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1928—1941. 1941—1948. | ||||||||||||||||
Чин | генерал-пуковник ЈА | ||||||||||||||||
Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | ||||||||||||||||
Начелник Врховног штаба НОВ и ПОЈ | |||||||||||||||||
Период | 22. јануар 1942 — 1. март 1945. | ||||||||||||||||
Начелник Генералштаба ЈА | |||||||||||||||||
Период | 1. март — 15. септембар 1945. | ||||||||||||||||
Претходник | нико | ||||||||||||||||
Наследник | Коча Поповић | ||||||||||||||||
Одликовања |
|
Након завршене гимназије у Подгорици, 1925. уписао је Нижу школу Војне академије у Београду. Након завршеног школовања, 1928. постављен је за командира вода у 10. пешадијском пуку у Сарајеву. Од 1932. до 1934. школовао се на Вишој школи Војне академије, након чега је био командир питомачке чете у Школи резервних пешадијских официра у Сарајеву. Године 1939. објавио је књигу Тактика пјешадијског батаљона, а новембра исте године примљен на двогодишњи Допунски течај Више школе Војне академије. Новембра 1940. примљен је за приправника за генералштабну струку и преведен на припрему у Главни генералштаб.
У току Априлског рата 1941. командовао је Ђачким батаљоном са којим је у околини Сарајева водио борбе против усташких група. Након окупације, вратио се у родни крај. Посредством заједничког рођака, повезао се са Блажом Јовановићем, руководиоцем Војне комисије при Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, после чега се укључио у припреме за организовање устанка. Активно је учествовао у Тринаестојулском устанку, а 18. јула 1941. постављен је за команданта Привремене врховне команде устаничких трупа Црне Горе, Боке и Санџака. У току устанка примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Новембра 1941. постављен је за команданта Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку са којим је 1. децембра 1941. учествовао у неуспелом нападу на Пљевља. Јануара 1942. постављен је а начелника Врховног штаба НОП одреда Југославије и на овој дужности је остао до краја рата. Активно је учествовао у командовању партизанским јединицама током Друге и Треће непријатељске офанзиве, почетком и средином 1942, као и током похода пролетерских бригада у Босанску крајину. Такође, дао је велики допринос у формирању Народноослободилачке војске (НОВЈ) и првих дивизија и корпуса.
Новембра 1942, заједно са групом партизанских војних руководилаца, упућен је у Словенију, са задатком да изврши реорганизацију тамошњих партизанских снага. Током одсуства из Врховног штаба замењивао га је капетан Велимир Терзић. Марта 1943. вратио се из Словеније, али услед Четврте и Пете непријатељске офанзиве није могао да се повеже са Врховним штабом, па је боравио у Босанској крајини са Петом крајишком дивизијом. Јула 1943. повезао се са Врховним штабом, а у међувремену је у мају унапређен у генерал-мајора НОВЈ.
Од септембра 1943. до маја 1944. боравио је са Врховним штабом на ослобођеној територији Босанске крајине, а након немачког десанта на Дрвар и краћег задржавања у Барију, прешао је на Вис. Половином октобра 1944, са делом Врховног штаба, пребацио на ослобођену територију западне Србије и потом ослобођени Београд, одакле је учествовао у командовању операцијама за даље ослобођење земље, као и разговорима са представницима савезничких мисија око војне помоћи. Крајем децембра 1944, предводио је делегацију НОВЈ, која је у посети Совјетском Савезу боравила до фебруара 1945. године. Реорганизацијом НОВЈ у Југословенску армију, 1. марта 1945. постао је први Начелник Генералштаба ЈА и ову дужност обављао до септембра исте године. Марта 1946. налазио се у групи официра ЈА који су отишли на школовање у Москву. Након завршене Више војне академије „Ворошилов”, јуна 1948. вратио се у Југославију.
Након објављивања Резолуције Информбироа о стању у Комунистичкој партији Југославије, крајем јуна 1948, подржао је ставове изнете у Резолуцији. Потом је заједно са пуковником Владом Дапчевићем и генералом Бранком Петричевићем, одлучио да пребегне у Румунију. Под изговором да иду у лов, увече 11. августа 1948, покушали су да илегално пређу преко југословенско-румунске границе. Бекство је осујећено наиласком на граничну патролу и том приликом је погинуо заједно са водичем, управником државног пољопривредног добра у Сочици Светоликом Арбајцем.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, као и два висока совјетска одликовања.