Бекташијство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Бекташијство је дервишки ред чија су веровања сачињена од различитих елемената народне вере, од шаманизма до верских схватања балканских народа, а поседује чак и неке елементе хришћанства.[1] Бекташијство је у Османском царству значајно утицало на турски друштвени и културни живот, захваљујући свом народном обележју.[1]
Настало је као један од суфијских покрета који су се са Блиског истока ширили у Анадолији, у другој половини 13. века. Назив је добило по Хаџи-Бекташу, који се слави као први светац заштитник, а други је Балим Султан, који је систематизовао учење и стандардизовао основне ритуале. Од краја 14. века бекташијски ред се учврстио међу јањичарима. У 17. и 18. веку је постао један од најутицајнијих дервишких редова, чија је главна сврха била исламизација новоосвојених земаља. Османска централна власт му је пружала политичку подршку све до 1826. када је Мухамед II законом укинуо јањичаре и забранио бекташијство. Оно је наставило да постоји на територијама које се нису налазиле под директном управом централне османске власти. У последњој четвртини 19. века се развило у независну верску заједницу, те постало један од стубова албанског националног покрета на просторима јужне и централне Албаније.
Бекташијски дервишки ред данас представља четврту по величини верску заједницу у Албанији, а делује и на просторима насељеним Албанцима у суседним земљама.