Бјернстјерне Бјернсон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Бјернстјерне Мартинус Бјернсон (норв. ; Квикне, 8. децембар 1832 — Париз, 26. април 1910), био је норвешки књижевник, нобеловац, новинар и политичар.[1]
Бјернстјерне Бјернсон | |
---|---|
Пуно име | Бјернстјерне Мартинус Бјернсон |
Датум рођења | (1832-12-08)8. децембар 1832. |
Место рођења | Квикне, Норвешка |
Датум смрти | 26. април 1910.(1910-04-26) (77 год.) |
Место смрти | Париз, Француска |
Награде | Нобелова награда за књижевност |
Припада романтичарском правцу у књижевности, мада му дјела одликује и понека боја натурализма. Залагао се за слободу норвешког народа и доприносио је борби за оцјепљење од Шведске. Пропагирао је идеје дарвинизма и позитивизма. Помагао је и у борби Срба и Словака против националног угњетавања у Аустроугарској монархији.
Бјернсон је познат по томе што је био члан „Велике четворице“ норвешких писаца заједно са Хенриком Ибзеном, Јонасом Лиеом и Александером Киландом.[2] Бјернсон је био један од изворних чланова Комитета за Нобелову награду, а 1903. године је и сам добио Нобелову награду за књижевност. Бјернсон је такође познат по томе што је написао ријечи за норвешку химну
Писао је приче у народном духу, а његов књижевни опус чине и пјесме, драме, комедије и романи.