Везник
From Wikipedia, the free encyclopedia
Везници су непроменљиве речи које служе за означавање везе међу појединим речима у реченици, као и међу реченицама. С гледишта морфологије прави везници су: и, па, али, да, док, јер, ако, а неправи везници су: када, већ, дакле, пошто, како. Неправи везници су и прилози и поједини облици заменица (упитних и односних). Разликујемо зависне (хипотаксичне) и независне (паратаксичне) везнике. Независни везници су они који везују напоредне реченице и могу бити саставни (и, тe, па, ни, нити), супротни (али, но, него, већ, а) и раставни (или). Зависни су они који везују зависне реченице (иако, мада, премда, јер, ако, док, како, пошто). Везници такође могу бити намерни (да), узрочни (јер) и условни (ако).
Уопштено говорећи, везник је непроменљива (нефлективна) граматичка партикула и може, али и не мора стајати између спојених ставки. Дефиниција везника се такође може проширити на идиоматске фразе које се понашају као јединица са истом функцијом, нпр. „као и“, „под условом да“. Једноставан књижевни пример везника је: „истина природе, и моћ давања камата“ (Биографија Литерарије Семјуела Тејлора Колриџа).[1]
Везник се може ставити на почетак реченице:[2] „Али неко сујеверје у вези са праксом и даље постоји.“[3]