Велике сеобе Срба
From Wikipedia, the free encyclopedia
Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683−1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737−1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.[1]