Главни вођа Кине
From Wikipedia, the free encyclopedia
Највиши вођа, такође именован врховни вођа (кинески: 最高领导人; пињин: Зуигао Лингдаорен; буквално 'Највиши вођа') Комунистичке партије Кине (КПК), владе и Народноослободилачке армије (НОА) Народне Републике Кине (НРК) је неформални израз за најистакнутијег политичког лидера у Кини.[1] Функционери су обично генерални секретар Комунистичке партије Кине и председник Централне војне комисије.[2] Главни лидер, међутим, није формална позиција нити функција за себе. Термин је добио на значају током ере Денг Сјаопинга (1978–1989), када је био у стању да носи политичку моћ без нужног обављања било које званичне или формално значајне партијске или владине позиције у било ком тренутку (шеф државе, шеф владе или КПК генерални секретар).[3]
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: унутрашње везе. |
Главни вођа Кине | |
---|---|
кин: 中华人民共和国主席 | |
Ословљавање | Генерални секретар (неформално) Друг/ друже (формално) |
Тип | Врховни вођа |
Резиденција | Жонгнахаи |
Седиште | Пекинг, НР Кина |
На функцију именује | Централни комитет Комунистичке партије Кине |
Дужина мандата | Пет година, обновљиво након амандмана на Устав НРК из 2018. |
Функција | Главни вођа |
Основано | 1. октобар 1949. год.; пре 74 године (1949-10-01) |
Први званичник | Мао Цедунг |
Заменик | Потпредседник Народне Републике Кине |
Дошло је до значајног преклапања између статуса врховног лидера и статуса кључног лидера, при чему су већина, али не сви, најважнији лидери такође језгра лидера, иако су то одвојени концепти. Термин се рјеђе користио за описивање Денгових наследника, Ђијанг Цемина, Ху Ђинтаоа и Си Ђинпинга, који су сви формално били на дужностима генералног секретара Комунистичке партије Кине (лидер партије), председника Народне Републике Кине (шеф државе) и председник Централне војне комисије (главнокомандујући). Ђанг, Ху и Си се стога обично називају председницима на међународној сцени, што је титула коју користи већина других републиканских шефова држава. Међутим, Денгови наследници своју стварну моћ црпе из функције генералног секретара, која је примарна позиција у кинеској структури моћи[4] и коју научници генерално сматрају местом чији се носилац може сматрати најважнијим лидером.[5]
Председник је углавном церемонијална функција према Уставу, а извештај Комисије за економску и безбедносну ревизију Сједињених Држава и Кине из 2019. године, двопартијске комисије у оквиру Конгреса Сједињених Држава, препоручује да се кинески лидер Си Ђинпинг позове „генерални секретар“ а не „председник“, тврдећи да титула „председник“ нетачно имплицира да је кинески лидер демократски изабран.[6] У августу 2020, амерички законодавци су представили нацрт закона којим се мења начин на који савезна влада означава генералног секретара КПК, забрањујући употребу термина „председник“.[7]
Тренутни врховни лидер, Си Ђинпинг, сматра се да је постао врховни лидер у новембру 2012, када је постао генерални секретар КПК,[8] уместо у марту 2013 када је наследио Ху Ђинтаоа на месту председника.[9] Позиција генералног секретара је највиши ауторитет који води Национални народни конгрес Кине, Државни савет, Политичку консултативну конференцију, Врховни народни суд и Врховно народно тужилаштво у администрацији Си Ђинпинга.