Горски вијенац
поема Петра II Петровића Његоша / From Wikipedia, the free encyclopedia
Горски вијенац (у првом издању ) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме Петра Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема „Горског вијенца” је истрага, односно истребљење, потурица. Дело је написано после поеме „Луча микрокозма” (1845),[2] a пре поеме „Лажни цар Шћепан Мали” (1847, објављена 1851).[3]
Горски вијенац | |
---|---|
Настанак | |
Ориг. наслов | Горски вијенац |
Аутор | Петар II Петровић Његош |
Земља | Црна Гора |
Језик | српски народни језик |
Садржај | |
Жанр / врста дела | рефлексивно-херојска поема у облику народне драме |
Теме | Истрага потурица |
Локализација | Црна Гора; 18. век |
Издавање | |
Издавач | Јерменски манастир у Бечу (Аустријско царство, данашња Аустрија) |
Датум | 1847.[1] |
Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу”, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, млетачка западноевропска цивилизација. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.[4]