Давид Бен Гурион
1. премијер Израела током (1948—54, 1955—63) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Давид Бен Гурион (хебр. ; Плоњск, 16. октобар 1886 — Израел, 1. децембар 1973), рођен као Давид Грин, је био израелски државник и први премијер Израела и министар одбране (1948—1953. и 1955 — 1963) који је посветио свој живот оснивању израелске државе у Палестини и касније добио титулу оца домовине.[1][2]
Давид Бен Гурион | |||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1886-10-16)16. октобар 1886. | ||||||||||||||||||||
Место рођења | Плоњск, Руска Империја, сада Пољска | ||||||||||||||||||||
Датум смрти | 1. децембар 1973.(1973-12-01) (87 год.) | ||||||||||||||||||||
Место смрти | Израел, | ||||||||||||||||||||
Универзитет | Универзитет у Варшави, Универзитет у Истанбулу | ||||||||||||||||||||
Супружник | Паула Бен-Гурион | ||||||||||||||||||||
Деца | 3 | ||||||||||||||||||||
Политичка странка | Мапаи, Рафи, Национална листа | ||||||||||||||||||||
|
Бен Гурионова страст према ционизму, која је почела рано у животу, довела га је до тога да постане главни ционистички вођа и извршни шеф Светске ционистичке организације 1946. године.[3] Као шеф Јеврејске агенције од 1935. године, а касније председник извршног одбора Јеврејске агенције, био је де факто вођа јеврејске заједнице у Палестини и у великој мери водио њену борбу за независну јеврејску државу у Мандатарној Палестини. Дана 14. маја 1948, званично је прогласио оснивање државе Израел, и био је први који је потписао Израелску декларацију о независности, коју је помогао да се напише. Бен-Гурион је водио Израел током Арапско-израелског рата 1948. и ујединио је различите јеврејске милиције у Израелске одбрамбене снаге (IDF). Касније је постао познат као „отац оснивач Израела“.[4]
Након рата, Бен Гурион је био први израелски премијер и министар одбране. Као премијер, помагао је изградњу државних институција, председавајући националним пројектима усмереним на развој земље. Такође је надгледао прихват огромног броја Јевреја из целог света. Средиште његове спољне политике било је побољшање односа са Западним Немцима. Радио је са владом Конрада Аденауера у Бону, а Западна Немачка је обезбедила велике суме (у Репарационом споразуму између Израела и Западне Немачке) као компензацију за конфискацију јеврејске имовине од стране нацистичке Немачке током Холокауста.[5]
Годне 1954, поднео је оставку на место премијера и министра одбране, али је остао члан Кнесета. Вратио се као министар одбране 1955. године, након афере Лавон и оставке Пинхаса Лавона. Касније те године поново је постао премијер, након избора 1955. године. Под његовим вођством, Израел је агресивно одговорио на нападе арапских герилаца, а 1956. је напао Египат заједно са британским и француским снагама након што је Египат национализовао Суецки канал током Суецке кризе.
Одступио је са функције 1963. и повукао се из политичког живота 1970. Затим се преселио у Сде Бокер, кибуц у пустињи Негев, где је живео до своје смрти. Постхумно, Бен-Гурион је проглашен за једног од 100 најважнијих људи 20. века према часопису Тајм.