Зен
From Wikipedia, the free encyclopedia
Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – мотрење, медитација [1]) је школа махајана будизма и дисциплина чији је циљ пробуђење.
Зен је својеврсна традиција махајана будизма настала спајањем индијске дхјана традиције, ранобудистичке школе празнине и кинеске таоистичке филозофије, доведена до највишег уметничког израза у култури Јапана.[2]
Суштина зена је непосредан доживљај пробуђења (сатори), па су теоретско знање и проучавање религијских текстова у другом плану. Међутим, зен није против филозофског разумевања, проучавања сутри или развоја литургије, али их жестоко одбацује ако постоји опасност да постану предмет жеље и препрека за досезање једине битности.[2]
Зен традиција тврди да наставља директно, од-ума-до-ума, преношење будности почев од Буде.[3] Зен сматра да човек може да досегне пробуђење кроз сопствене напоре, али се поједине школе разликују у методама. Док ринзаи фаворизује шок-третмане као што је парадоксално изражавање (коан) често праћено неочекиваним ударцима, сото фаворизује седећу медитацију (зазен).[4]
У зен предаји постоји мноштво примера да су ученици као одговор на своја питања добијали ударац штапом.[5] Зен будизам је посебно утицао на културу и дисциплину јапанских самураја.[6]