Интервал (музика)
физичка величина; однос између две соничне фреквенције / From Wikipedia, the free encyclopedia
Интервал (лат. , размак) у музици представља размак између било која два тона у лествици од којих се нижи назива доњим а виши горњим, са изузетком чисте приме код које су оба тона једнаке висине.[1] Интервали се пре свега деле на хармонске, код којих два тона звуче истовремено, и мелодијске, код којих се два тона чују један за другим. Даље две поделе интервала су по величини и врсти.[2][3]
У западњачкој музици, интервали су најчешће разлике између нота дијатонске скале. Најмањи од тих интервала је полутон.[4][5][6][7] Интервали мањи од полутона се називају микротоновима. Они се могу формирати користећи ноте разних врста недијатонских скала. Неки од најмањих се називају зарезима, и тиме се описују мала одступања, уочена у појединим системима подешавања, између енхармонијски еквивалентних нота као што су Ц♯ и Д♭. Интервали могу да буду арбитрарно мали, и чак неприметни за људско ухо.
У физичком смислу, интервал је однос између две соничне фреквенције. На пример, било које две ноте једне октаве имају међусобни фреквенциони однос 2:1. То значи да узастопни инкременти висине тона за исти интервал резултирају експоненцијалним повећањем фреквенције, иако људско уво доживљава ово као линеарно повећање у висини. Из тог разлога, интервали се често мере у центима, јединицама изведеним из логаритма фреквенционог односа.
У западњачкој музичкој теорији, најчешћа именска схема за интервале описује два својства интервала: квалитет (перфектан, велики, мали, увећани, умањени) и број (једногласје, други, трећи, etc.). Неки од примера су мала трећина или перфектна петина. Ова имена не идентификују само разлике у полутоновима између горњих и доњих нота, него исто тако начин на који се интервал спелује. Важност спеловања потиче од историјске праксе раздвајања фреквенционих односа енхармонских интервала као што су ♯ и ♭.[8]