Кинетичка скулптура
уметнички жанр уметничких дела који садржи покрет / From Wikipedia, the free encyclopedia
Кинетичка скулптура је врста скулптуре у којој је кретање основни елеменат.[1] У 20. вијеку, кретање, кинетизам, је постало битан елеменат скулптуре. Наум Габо, Марсел Дишан, Ласло Мохољи Нађ и Александер Калдер, били су пионири модерне кинетичке скулптуре. Многобројне варијације кинетичке скулптуре укључују скулптуре чије се компоненте покрећу преко ваздушних струјања, као што је то случај са мобилним Калдеровим скулптурама, магнетизма, електромеханичких уређаја, или учешћем посматрача.[2]
Постоји и део кинетичке уметности који укључује виртуелно кретање, односно покрет који се опажа само из одређених углова или делова дела. Овај термин се такође често сукобљава са термином „привидно кретање“, који многи људи користе када се помињу уметничко дело чије кретање креирају мотори, машине или системи на електрични погон. И привидни и виртуелни покрет су стилови кинетичке уметности за које се тек недавно расправљало као о стиловима оп уметности.[3] Количина преклапања између кинетичке и оп уметности није довољно значајна да би уметници и историчари уметности размотрили спајање два стила под једним кровним појмом, али постоје разлике које тек треба да се направе.
„Кинетичка уметност” као надимак се развила из више извора. Кинетичка уметност има своје порекло од уметника импресиониста из касног 19. века као што су Клод Моне, Едгар Дега и Едуар Мане који су првобитно експериментисали са наглашавањем кретања људских фигура на платну. Овај тријумвират импресионистичких сликара, сви од којих су настојали да створе уметност која је животнија од њихових савременика. Дегови портрети плесача и тркачких коња су примери онога што је он веровао да је „фотографски реализам“.[4] Током касног 19. века уметници као што је Дега осетили су потребу да изазову кретање ка фотографији живописним пејзажима и портретима са каденцом.
До раних 1900-их, одређени уметници су постајали све ближи приписивању своје уметности динамичком кретању. Наум Габо, један од двојице уметника којима се приписује именовање овог стила, често је писао о свом раду као о примерима „кинетичког ритма“.[5] Сматрао је да је његова покретна скулптура Кинетичка конструкција (такође названа Стојећи талас, 1919–20)[6] прва те врсте у 20. веку. Од 1920-их до 1960-их, стил кинетичке уметности је преобликовао низ других уметника који су експериментисали са мобилним уређајима и новим облицима скулптуре.