From Wikipedia, the free encyclopedia
Конзервација рестаурација предмета од сребра је активност посвећена заштити и очувању историјских и археолошких предмета од сребра. На предметима културне баштине овај рад обављају школовани или државно испитани рестауратори метала.
Кроз историју сребрни су предмети израђивани како би били коришћени у религиозне, техничке или кућне сврхе. Сам чин конзервације тежи како заштити тако и највећем успоравању пропадања поменутих предмета, те очувању истих за будућу упорабу. Конзерватори рестауратори при раду на сребрним предметима теже пре свега превенцији и уклањању површинске корозије.
Конзерватор рестауратор који ради на сребрним предметима мора бити упознат са технологијом и историјом обраде сребра, те мора познавати конзерваторско рестаураторску етику, савремене методе обраде ових предмета, такође мора познавати историјски уметнички развој обликовања сребра, али и основе научног испитивања поменутих предмета.
Сребро је један од племенитих метала, а вађење сребрне руде почело је негде око 4000. године пре Христа на подручју Анатолије, данашња Турска. Због изврсне ковности , сјаја и трајности сребро је коришћено у неколико сврха, попут израде накита, прибора за јело и посуђа, новца, те предмета који се користе у религиозним обредима. Такођер је коришћено и за превлачење других метала танким слојем сребра. Како је чисто сребро сувише меко додаје му се бакар за побољшање чврстоће. Најчешће кориштене легуре сребра су данас 925,900 и 800, с тиме да се код овог подразумева количина сребра на 1.000 делова легуре, остатак је у правилу бакар. Како је сребро врло осетљиво на тамњење данас су развијене и на тржишту се моги наћи најмање 2 легуре оријентисане на решавање овог проблема, Аргентиум стерлинг сребро, које осим бакра садржи и малену количину германијума у слитини, те легура сребра са малом количином платине. Обе су ове легуре врло отпорне на тамњење, но и доста скупље тако да се њихова употреба није одвише проширила.
Сви метали, с изузећем чистог злата, кородирају у додиру са околним атмосфером . Висока релативна влажност ваздуха, те загађеност истог уобичајени су узроци корозије метала, укључујући сребро. Као племенити метал сребро је отпорно на корозију али не у потпуности као злато или платина. Радило се о металном предмету или посребрењу, у додиру са ваздухом и сумпорним спојевима сребро постепено потамни. Корозионом превлака резултат је хемијске реакције. У случају сребра овај је слој црне боје, те је по саставу сребрни сулфид. Ако предмет очистимо и уклонимо слој сулфида метал је опет сјајне бљештаво беле боје.
На неким је металима овај слој естески прихватљиве, лепе боје, те заштитних својстава, па га се у том случају назива патином - пример бакром превучених кровова или бронзаних скулптура и звона.
Види чланак превентивна конзервација
Примерено руковање, складиштење те конзерваторско рестаураторски захвати користе се у успоравању и спречавању пропадања сребрних предмета.
Метале је најбоље чувати у стабилној атмосфери ниске влажности ваздуха, најбоље до 40%, или ако је могуће мање. Сребро чувано на влажним местима врло брзо потамни. Дакако код предмета где је сребро комбиновано са материјалима органског порекла попут дрвета, слоноваче, односно кости или рожине најбоље је да предмете чувамо при релативној влази ваздуха од најмање 40 - 45% . Температура од 15 до највише 25 Ц, најбоље не више од 18 Ц. Разина расвете за нелакиране предмете дп 300 лукса, за лакиране до 150 лукса, за предмете код којих је сребро комбиновано са светлоосетљивим материјалом до 50 лукса (папир, тканине, обојена кожа или пергамент).
Код складиштења и излагања никако не користити материјале као што су кисели папир, дрво, филц, вуна, гума, те одређене врста лепка и боја. Код руковања са предметима обавезно користити полиетиленске, нитрилне или памучне рукавице.
Сребро тамни пре свега због у ваздуху присутних сумпорних једињења. Како би заштитили предмете, можемо их умотати у посебан папир или тканину који су натопљени металним солима које на себе вежу сумпорне спојеве. Такођер су у употреби и материјали који садрже активни угаљ.
Евентуално се може користити и РПА систем паковања јапанске тврке Митсубисхи Гас Цхемицал Цомпани, пре свега на археолошким предметима, иако изврсних особина овај је систем прилично скупа опција за чување предмета.
Иако лакирање није идеалан начин заштите сребрних предмета, због своје незахтевности и једноставности извођења и данас је доминантан начин заштите предмета, како историјских, тако и археолошких. На историјским се предметима најчешће користе нитро лакови, најбоље су врсте посебно обликоване за ову сврху, попут Перлитола РЕ 1260 (некада Аустрија, након пропасти произвођача производи се у Немачкој), Агатеена Но 27 (САД) те Фригилене-а (Велика Британија), или акрилног лака Паралоид Б-72, код археолошких коришћење нитро лакова никако није препоручљиво . Лак се наноси искључиво на потпуно чисте површине. Данас се све више препоручује наношење прскањем, но наношење четкицом, или потапањем такође се и даље користи. Пре лакирања можемо предмете третирати БЕНЗОТРИАЗОЛом.
Данас је у фази испитивања и могућност примене Парилен( поли-пара-ксилилен) конформалних превлака, пре свега на археолошком материјалу, споменуте се већ дуго користе у индустријске сврхе, недостатак им је проблематична реверзибилност.[1]
Било би вредно успитати и амерички производ Евербрите Протецта Цлеар, те немачки Пантарол А лак, по произвођачкој спецификацији оба су ова производа лако уклонива са третираних објеката.
Умеће израде сребрних предмета - сребрнарство, практикује се већ вековима. Сребрнар је осим израде својим купцима давао и савете како одржавати предмете. Овде ћемо навести 2 такова историјска примера:
1737. - "чисти их само са водом и сапуном, помоћу сунђера, потом их добро испери и осуши меком ланеном крпом, те их немој чувати на влажном месту јер им то штети"
1679. - "... трљај их одозго надоле, никако обратно, кружне делове трљај кружним покретима, не другачије, и немој никако за то користити креду, песак или со"[2]
Иако стари ови савети нису битно другачији од данашњих упутстава за чишћење и ручно полирање сребра.
Следећи одељци приказују различите начине чишћења предмета од сребра. Треба нагласити да примена неких од њих није препоручљива те да може довести до оштећења предмета (део о машинском полирању искључен је стога из овог превода изворног чланка са енглеске википедије!) . У Случају да нисмо сигурни пре било каковог деловања на предмету консултовати професионалног конзерватора рестауратора метала.
На воду осетљиве делове објекта обложити пластелином или пластичном фолијом. Кашицу од таложене креде и дестиловане воде утрљавати на предмет (помоћу тампона вате или памучне крпе, односно мекше четкице за зубе) . Препоручљиво је деловање испробати на бази или комаду сребрног лима. Ако каша није прегруба након рада са њом предмет углачати крпом за полирање сребра. Потом га исперемо водом и што брже осушимо, након тога предмет умотамо у безкиселински папир и заваримо у полиетиленску врећицу. К предмету можемо додати и неки од материјала који на себе вежу сумпороводоник, на пример 3М траке против тамњења.
Вата натопљена абразивом и неким неполарним растварачем (вхите спирит, петролеј, бензин) може се набавити и готова, те је погодна за чишћење предмета који не могу бити у додиру са водом. По чишћењу чисту вату натопити растварачем и одстранити евентуалне остатке абразивног средства.
Осим вате натопљене абразивом на историјским је предметима раширена и употреба мешавине таложене креде и воде.
Ту се може навести коришћење пасте за зубе, цигаретног пепела те воде у којој се кувао кромпир у љусци. Популарна је и мешавина соли и соде бикарбоне која се користи у комбинацији са алу фолијом, или алуминијумским лонцем (предмете умотамо у фолију и прелијемо врућом отопином, код коришћења лонца предмете једноставно убацимо у алуминијумски лонац са врућом отопином). Ако би се и одлучили за коришћење поменутих, по чишћењу предмете обавезно добро и темељно испрати, те осушити што брже, како би избегли стварање водених мрља.
Као најважније представнике можемо издвојити закисељен 8-10% раствор тиоурее, раствор 15% амонијум или 30% натријум тиосулфата, те ЕДТА отопину.Један амерички патент предлаже раствор аналоган раствору тиоурее - 12% калијум јодида, 3% Х2СО4, остало вода, но коришћење исте се не може препоручити.[3]
Никако их не користимо на археолошком материјалу.
Купка на бази тиоурее је осим тога и прилично отровна, надаље тиоуреа је канцероген спој, па би предност требало дати тиосулфатним растворима, које су у поређењу са овима релативно неопасни.
При раду са овим растворима развија се гас водоник-сулфид, специфичног мириса на покварена јаја, овај је гас запаљив и отрован за удисање. Стога опрез, не радити код извора паљења или отвореног пламена, користити заштитну маску!
Најчешће се као електролит користи водени раствор натријум-хидроксида 2-5% но могу се користити и мање агресивне хемикалије попут натријум карбоната или натријум тетрабората. Предмет спајамо као катоду, значи на минус пол извора једносмерне струје, на плус пол, као аноду, плочу од нерђајућег челика.Јакост струје барем 1 А / дм 2, напон не више од 12 волти. Предмет уронимо у раствор у коју је већ уроњена анода, након 10 минута прекидамо поступак и предмет исперемо и истрљамо кредном кашом, те по потреби настављамо. На крају добро испрати и што брже осушити предмет.
Данас се ову технику препоручује изводити уз претходно мерење корозионог потенцијала, како би се прецизније одредили параметри поступка.
Треба споменути и Плецо - направу за Електролитско чишћење сребра, развијену у Швајцарској, ради се о Опен Соурце конзерваторском алату, сви су нацрти за исти јавно доступни.[4]
Ултразвучна чишћење дуго је коришћено у индустријске сврхе, те у обртништву. Упркос ефикасности нерадо га се користи за чишћење металних предмета културне баштине. Предмет уронити у раствор на 2-3 минуте, затим прекинути поступак, проверити резултат и ако треба наставити поступак. Боље је користити вишекратна кратка излагања ултразвуку. У принципу могу се користити готове раствора за ултразвучно чишћење, но раствора које приредимо сами знатно су јефтиније, те знамо тачан састав раствора са којим радимо. Отопина тиоурее, те раствор тиосулфата, које се користе за хемијско чишћење могу се користити и за чишћење ултразвуком.
Нипошто не користити на предметима украшеним полудрагим и украсним камењем, коралима, бисерјем, Ћилибаром , гагатом, седефом, емајлом те Ниелом!
Нипошто не користити на археолошким предметима!
Може се користити, но цена уређаја је за наше услове још увек превисока.
Може се користити, но цена уређаја је за наше услове још увек превисока, те треба нагласити да тренутно на тржишту и нема комерцијалнно произведених уређаја ове врсте.[5][6][7]
Обично, уобичајене агресивне, инвазивне и иреверзибилне технике као што су тврдо и меко лемљење данас се у принципу могу користити само у врло ограниченом броју случајева, само ако су стварно потребне, а њихова употреба је првенствено намењена објектима који се још увек користе, а не музејским предметима. Предност је дакле реверзибилним и неинвазивним методама као што је лепљење (са или без арматуре).[8]
Ова је група предмета посебно осетљива на погрешно донесене и непромишљене одлуке код планирања или извођења рестаураторског захвата. Велик проблем код археолошких предмета од сребра јест њихова крхкост, а до исте пак долази пре свега због састава легуре, те дуготрајућих корозионих процеса.[9] Врло су проблематични и предмети код којих је услед корозије дошло до потпуне минерализације, тј.нестанка металне језгре.
Надаље као за обраду захтевније можемо издвојити и позлаћене те нијелиране предмете.
Чистимо пре свега механички и то или сувим поступком или благим абразивима помешаним са неким неполарним растварачем, мешање истих са водом боље је избегавати.
Нипошто не користити ултазвук!
За лепљење делова пре свега користити реверзибилне материјале попут угушћеног раствора Паралоида Б 72, иреверзибилне је материјале у принципу боље избегавати. За ојачања користити фину стаклену или полиестерну тканину (Холитекс или Ремаи).
За стабилизацију можемо користити БЕНЗОТРИАЗОЛ, уз напомену да је и овде боље користити неке нове мање токсичне инхибиторе корозије, као једноставно средство може се користити хлорофил. Треба нагласити да је БЕНЗОТРИАЗОЛ по прописима важећим на територији Европске уније твар штетна по здравље, тако да са истим можемо радити само уз спроведене мере заштите на раду.
Као заштитна превлака може се користити Паралоид Б-72 (или Паралоид Б 67 - растворљив у ваит спириту), те восак Ренаисанс Вакс.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.