Корисник:Pinki/Песак/Песак 3
From Wikipedia, the free encyclopedia
Слободан Милошевић (Пожаревац, 20. август 1941 — Хаг, 11. март 2006) био је српски и југословенски политичар и правник и друштвено-политички радник СФР Југославије; од 1986. до 1989. налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1989. до 1997. био је председник Председништва СР Србије, односно председник Републике Србије, а од 1997. до 2000. председник Савезне Републике Југославије. Оснивач је и први председник Социјалистичке партије Србије
Слободан Милошевић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Надимак | Слоба | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датум рођења | (1941-08-20)20. август 1941. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место рођења | Пожаревац, Окупирана Србија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датум смрти | 11. март 2006.(2006-03-11) (64 год.) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место смрти | Хаг, Холандија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Узрок смрти | срчани удар | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Универзитет | Универзитет у Београду | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Занимање |
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Супружник | Мира Марковић (в. 1964) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Деца | Марија Милошевић Марко С. Милошевић | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Породица | Марко М. Милошевић (унук) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Политичка странка | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Потпис |
Политиком је почео да се бави током студија на Правном факултету у Београду, где је од 1963. до 1966. радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста. Потом је од 1966. до 1970. радио у Скупштини града Београда, од 1970. до 1978. у предузећу „Техногас”, где је био генерални директор и од 1978. до 1983. у Удруженој београдској банци, где је био председник Пословног одбора. Посредством колеге са факултета, Ивана Стамболића, ушао је 1982. у политику. Након кратког рада у Председништву ЦК СК Србије, априла 1984. изабран је за председника Градског комитета Савеза комуниста Београда, а маја 1986. за председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије и члана Председништва ЦК СК Југославије. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете Косову Пољу, када се укључио у проблематику кризе у САП Косову. На таласу популистичке реторике, коју је покренуо, септембра исте године на Осмој седници ЦК СКС поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, активно се укључио у решавање уставних проблема које је СР Србија имала са покрајинама Војводином и Косовом. Масовним демонстрацијама, познатим као „антибирократска револуција”, током лета и јесени 1988. приморао је покрајинска руководства на оставке, чиме је Србија поново преузела пуну контролу над покрајинама, а марта 1989. то формализовала усвајањем амандмана на Устав. Маја 1989. постао је председник Председништва СР Србије, а на ову функцију поново је изабран на непосредним изборима новембра исте године.
Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смењивања руководства СР Црне Горе, јануара 1989, које се одиграло по сличном сценарију као у САП Војводини. Економска криза, изазвана презадуженошћу, узроковала је инфлацију и пад животног стандарда, што је уз кризу на Косову, која је будила национализам, значајно ослабило унутрашњи положај југословенске федерације. Догађаји у свету, као и слом комунизма у источној Европи, охрабрили су захтеве опозиције, нарочито у Словенији и Хрватској, за увођење вишепартијског система и укидање социјализма. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар Савеза комуниста Југославије, доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као српски националиста. Након распада Савеза комуниста, јула 1990. је СК Србије трансформисао у Социјалистичку партију Србије (СПС) и постао њен први председник. У време увођења вишестраначја у југословенским републикама, прво је донео нови Устав, па тек онда у децембру 1990. оджрао изборе на којима је однео убедљиву победу и поново био изабран за председника Србије, а СПС добио већину у парламенту и формирао владу. Упркос великој популарности коју је имао, против њега су марта 1991. у Београду одржане масовне демонстрације, које су потом прерасле у вишедневни студенстки протест, на коме је тражена већа слобода медија.
Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током ратова на поростору бивше Југославије. Након распада СФРЈ, био је заговорник стварања Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Због помоћи коју је пружао Србима у Хрватској и Србима у Босни и Херцеговини, током ратних дејстава, Уједињене нације су маја 1992. увеле санкције СР Југославији, што је знатно погоршало животни стандард и 1993. довело до хиперинфлације. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани нови избори на којима је поново изабран за председника Републике, али уз знатно мањи број гласова, због чега је СПС морао да формира мањинску владу. Парламентарни избори, одржани су и наредне године, након чега је формирана коалициона влада. Новембра 1995. учествовао је у име Републике Српске на мировним преговорима у Дејтону, где је са Фрањом Туђманом и Алијом Изетбеговићем закључио мир, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Тада је од стране Запада проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.
У земљи осиромашених грађана и препуној избеглица, популарност њега и његове партије стално је падала. Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је СПС изгубила власт у Београду, Новом Саду, Нишу и другим већим градовима, покренут је нови талас протеста, којима су се поново придружили студенти. Након тромесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за председника СР Југославије, а на изборима септембра исте године СПС је успео да сачува власт у Србији, након чега формирао коалициону владу са СРС и ЈУЛ. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између Мила Ђукановића и Момира Булатовића, подржао је Булатовића и са његовом странком формирао коалицију на савезном нивоу, након чега је дошло до почетка лоших односа између две републике.
Косовска криза се интензивирала 1998. албанском побуном, што је довело до рата на Косову и Метохији. Под притиском међународне заједнице пристао је на мировне прговоре у Рамбујеу, али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је САД и ЕУ послужило као оправдање за покретање НАТО интервенције, током које је од марта до јуна 1999, без сагласности Савета безбедности УН, бомбардована СР Југославија. У току НАТО агресије, маја 1999, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је против њега оптужницу за злочине против човечности, док су оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате годину и по дана касније. После дводневних преговора са изаслницима ЕУ, САД и Русије, прихватио је план за окончање рата, након чега је потписан Кумановски споразум, којим су се јединице војске и полиције повукле са подручја АП Косова и Метохије, које је потом потпало под контролу Уједињених нација.
Након НАТО агресије, покренуо је реформу и обнову ратом разрушене земље, чиме је делимично повратио пољуљану популарност. Уверен у успех, јула 2000. променио је Устав СРЈ и уз редовне савезне и локалне изборе у Србији, расписао превремене изборе за председника Југославије, чиме је сопствени мандат скратио за две године. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је Војислав Коштуница, кандидат удружене опозиције. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом и инсистирањем на другом кругу председничких избора, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог свргавања са власти. Сутрадан се обратио јавности, признао пораз и честитао победу Коштуници.
После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у председничкој вили, све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у Централном затвору, на основу уредбе Владе Србије, коју је Савезни уставни суд прогласио неуставном, 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у Хагу. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лечење у Москви, а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, где су два дана били изложени у Музеју историје Југославије, након чега су 18. марта пренети у Пожаревац, где су у поподневним часовима, у присуству великог броја грађана, сахрањени у дворишту његове породичне куће.