Лимиганти
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лимиганти (лат. ) другачије звани Сармати робови (лат. ) били су народ који је живео на подручју данашње Србије (Бачке и Баната) у античко доба. Настањивали су долину Тисе – непроходно мочварно подручје – до њеног ушћа у Дунав. Њихов етнички идентитет је предмет расправа. Најприхваћеније је да су били сарматско племе (лат. [1] ) или скупина племена. На историјску сцену ступили су око 334. године, када су се побунили против својих господара, тзв. Слободних Сармата (лат. ), и протерали их. Нападали су такође и пљачкали Мезију (лат. ), суседно римско подручје преко Дунава. Због тога је цар Констанције II у два наврата морао војно да интервенише против њих.
Када је године 357. обавештен о упадима Лимиганата на римску територију, Констанције се нашао у истом положају као Марко Аурелије са јазигима пре њега, па је и сличном рутом, оперишући из Сирмијума кренуо да их покори. Сакупивши легије и утврдећи се у Акуминкуму (лат. ) код данашњег Старог Сланкамена, а затим преко Дунава, на десној обали Тисе сукобио се са њима и у крвавој бици савладао. Цар је затим одлучио да их ради мира принудно пресели даље у Варварикум.
Након првог неуспелог покушаја цара да Лимигантима на свом положају (у близини данашњег Бачког Градишта) упути говор помирења, војска је због напетости ситуације навалила на њих и у беспоштедној борби брзо савладала. Они који су, међу Лимигантима, успели да се спасу, препливали су Тису и сакрили се у мочварама. И ту су их Римљани – према опису нарочито плаћеници сарматског порекла (лат. ) – проналазили и прогонили све док преживеле нису приморали да моле милост од цара Констанција, који их је натерао да напусте свој завичај.
Лимиганти, међутим, нису пристајали да напусте крај у коме су живели, вратили су се у мочварни предео и одатле наставили да нападају и пљачкају околна подручја. Пошто су прекршили царевљеву одлуку о протеривању, а да би избегли поновни сукоб на својој територији, године 359. пристали су да дођу на преговоре са Царем, који их је примио код Аквинкума (лат. ) на граници Валерије. Цар је и овај пут – желећи да их евентално придобије као војнике и колоне – покушао да им одржи говор, међутим они су га изненада напали. Римљани су на покушај атентата одговорили општим покољем. После ових догађаја, које је забележио Амијан губи им се сваки траг у изворима.[2]