Луиза Брукс
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мери Луиза Брукс (енгл. ; 14. новембар 1906 — 8. август 1985) била је америчка филмска глумица и плесачица; сматра се једном од најбољих глумица немог филма, иконом џез ере, секс-симболом и отелотворењем флаперке са препознатљивом боб фризуром коју је популаризовала током каријере.[1][2][3]
Луиза Брукс | |
---|---|
Пуно име | Мери Луиза Брукс |
Датум рођења | (1906-11-14)14. новембар 1906. |
Место рођења | Черивејл, Канзас, САД |
Датум смрти | 8. август 1985.(1985-08-08) (78 год.) |
Место смрти | Рочестер, Њујорк, САД |
Узрок смрти | срчани удар |
Занимање | глумица, плесачица |
Супружник | |
Веза до -а |
Започела је каријеру са петнаест година прикључивши се трупи Денишон школа плеса и сродних уметности ().[4] Након што је избачена из трупе, радила је као водвиљска играчица у Џорџ Вајтовим скандалима и Зигфилдовим лудоријама на Бродвеју.[5][6] На Бродвеју је привукла пажњу Волтера Вангера, продуцента Парамаунт пикчерса, који јој је понудио петогодиши филмски уговор.[7][5] На почетку је глумила споредне улоге у лаким комедијама, да би врло брзо почела да тумачи и главне, међу којима се издвајају улоге: вамп заводнице у немом филму Девојка у свакој луци Ховарда Хокса и прерушене девојке у филму Просјаци живота Вилијама Велмана, једном од првих звучних филмова у историји.[8] У овом периоду кретала се у круговима високог друштва окупљених око новинарског магната Вилијама Рандолфа Херста.[9][10]
Незадовољна улогама у Холивуду, Брукс се преселила у Европу 1929. године, где је снимила три дугометражна филма по којима је данас најпознатија: Пандорина кутија (1929), Дневник изгубљене девојке (1929), и Цена лепоте (1930); прва два је режирао експресионистички аустријски редитељ Георг Вилхелм Пабст. Почетком 1930-их вратила се у Холивуд и играла мање улоге у Б продукцијама и кратким филмовима. Финансијски је стајала веома лоше те је 1932. године банкротирала. Након што је завршила са филмском каријером 1938. године, кратко је водила плесни студио, затим је постала радио глумица, а потом и трач-колумнисткиња. Неколико година радила је као продавачица, да би у 36. години постала куртизана коју је уздржавало неколико сталних богатих муштерија.
Француски филмски историчари поново су „открили” њене филмове 1950-их и прогласили је једном од најбољих глумица неме ере филма, што је пробудило интересовање са Бруксину заоставштину. Тада је повучена и осиромашена глумица почела да пише есеје о филму и сопственом животу за разне часописе.[11][12] Објавила је мемоаре Лулу у Холивуду 1982. године.[11] Три године касније је умрла од срчаног удара у 78. години.[13] Са годинама, њена репутација је само расла, те су њен лик и дело постали инспирација за многобројне књиге, филмове и друга уметничка дела.