Манила
главни град Филипина / From Wikipedia, the free encyclopedia
Манила (фил./таг. , : ), званично Град Манила (фил./таг. , : ; шп. , : ; енгл. , : ; памп. ; самб. ), главни је и други најнасељенији град Филипина.
Манила | |
---|---|
Мото: „Увек напред, никад назад” () и још 2
| |
Административни подаци | |
Држава | Филипини |
Регион | Национални регион главног града |
Дистрикт | од 1. до 6. |
Брунејска империја (Краљевство Мајнила) | 1500-е |
Шпанска Манила | 24. јун 1571. год.; пре 452 године (1571-06-24) |
Високо урбанизован град | 22. децембар 1979. год.; пре 44 године (1979-12-22) |
Барангаји | 896 |
Влада[1] | |
• Тип | градоначелник—веће |
• Градоначелник | Хани Лакуна-Паган |
• Заменик градоначелника | Јул Серво |
• Представнички дом | Представници
|
• Градско веће | Већници
|
Надимци | Бисер Оријента () |
Становништво | |
Становништво | |
— 2020. | 1.846.513 (град) 22.930.000 (урбан)[7] 12.877.253 (метроп) |
— густина | 41,515 /2 (град) 14,053 /2 (урбан) 20,975 /2 (метроп) ст./km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 14° 35′ 00″ С; 121° 00′ 00″ И |
Временска зона | () |
Апс. висина | 7 m |
Површина | 24,98 2[8] (град) 1.631,69 2[7] (урбан) 613,94 2[9] (метроп) km2 |
Локација унутар Метро Маниле | |
Остали подаци | |
Поштански број | од 0900 до 1096 |
Позивни број | +63 (0)2 |
Регистарска ознака | нема[н. 1] |
Клима | тропска саванска ()[15] |
Најближи аеродром | Ниној Акино / Манила[15] () |
Транспорт и виза | џипни, такси, аутобус, трицикл, метро; око 21 дан по доласку[15] |
Веб-сајт | |
Основао га је шпански конкистадор Мигел Лопез де Легаспи, 24. јуна 1571. године. Један је од најстаријих филипинских градова и био је седиште моћи већине колонијалних владара у овој земљи. Смештен је на источној обали залива Манила и има мноштво знаменитости од којих неке датирају и до 16. века. Прву повељу је добио 31. јула 1901. године, усвајањем Акта Филипинске комисије 183; аутономију је стекао 18. јуна 1949. године, доношењем Републичког акта бр. 409 познатог и као Ревидирана повеља Града Маниле.[16] Истраживачка мрежа глобализације и главних градова (енгл. ) сврстала је 2012. године Манилу међу глобалне градове.[17]
У градском језгру 2020. године је живело 1.846.513 становника; оно чини историјско језгро Метро Маниле, региона главног града. Метрополитанска област, која обухвата и много већи Кезон Сити те Централни пословни дистрикт Макати, једно је од најнасељенијих урбаних подручја на свету. Манила је најгушће насељен град (градско језгро) на свету, са 41.515 ст./km².[8][18] Термин Манила иначе се односи или на цело метрополитанско подручје или на само уже градско језгро.
Манила је смештена на источној обали залива Манила, у једној од најбољих филипинских лука. Чини је укупно 16 дистрикта: Бинондо, Ермита, Интрамурос, Кијапо, Лука Манила, Малате, Пако, Пандакан, Сампалок, Сан Андрес, Сан Мигел, Сан Николас, Санта Ана, Санта Круз, Санта Меса и Тондо. Град има шест конгресних дистрикта за доњи дом Конгреса Филипина.
Краљевство Тондо је једно време владало Манилом, након чега је град накратко постао провинција краљевства Маџапахит. Током брунејске инвазије (1368—1888) Филипина, султан Болкијах (1485—1524) заузео је Селудонг (село у данашњој Манили) и преименовао га у Мајнила (фил./таг. ),[19] што на тагалогу означава распрострањеност грма нила (лат. ). Манила је постала вазална држава Брунеја, основана с циљем да се надјача Тондо.
Конкистадори су 1571. стигли из колонијализованог Мексика, преко Пацифика, и основали данашњу Манилу где је сада Интрамурос. Шпански мисионари су убрзо христијанизовали град, инкорпорисали Тондо, а потом изградили неке од најстаријих филипинских цркава — укључујући Цркву Сан Агустин. Конкистадори су област преименовали у Ново Краљевство Кастиља (шп. ).
Манила је постала шпански центар на Далеком истоку и један крај трговачког галеона Манила—Акапулко, повезујући Шпанску Америку са Азијом — један од најранијих примера глобализације.[20] Због централне локације за трговачке путеве преко Пацифика, Манила је добила надимак „Бисер Оријента” (шп. ). Шпанска управа Филипинског архипелага трајала је више од три века, све до 1898. године. У различитим моментима током колонијалног раздобља, било је локалних револта, кинеских побуна, пиратских напада, јаких земљотреса, холандских рација и покушаја инвазије, те британска окупација града. Ред је најчешће био брзо успостављан, а град се враћао трговини и сличним пословима.
Током 19. века, Манила је била један од најмодернијих градова у Азији. Пре Шпанско-америчког рата у граду се одвила Филипинска револуција. Након рата, тадашње Сједињене Америчке Државе су преузеле контролу, замениле званични језик шпански са енглеским и увеле неке промене у образовању, локалним законима и урбанистичком планирању.[21] Пред крај Другог светског рата, током битке за Манилу, већина града је била сравњена са земљом од интензивног ваздушног бомбардовања . Као резултат овога, у Манили је остало релативно мало предратне и колонијалне архитектуре; и даље су у току неки пројекти рестаурације — поготово старог каменог града Интрамуроса.[22]
, филипинска реч за астионим Манила, потиче од термина нилад (изв. ; лат. ); ово је мангровска биљка која је расла на делти реке Пасиг те обалама залива Манила. Од цветова плеле су се гирланде, које су се — према фолклору — предавале киповима на религијским олтарима односно у црквама.[23] Пошто су израде од нилада доспеле и у друга места, људи су подручје почели да називају , што на тагалогу значи „место где има нилада”. Сама реч нилад вероватно долази из санскрта — () на овом језику значи „дрво индиго”; префикс ма- из тагалога указује на изобиље овог дрвета тј. манила на крају означава „место где има много дрвета индиго”.[24]
Предколонијално раздобље
Најранији доказ људског живота око данашње Маниле су оближњи Петроглифи Ангоно (фил./таг. ), који датирају из око 3000. п. н. е. Негритоси, Аустралоиди који су постали абориџински насељеници Филипина, живели су на острву Лузон (на којем је смештена Манила) све док малајско-полинезијски мигранти нису дошли и асимилирали их.[25]
Краљевство Тондо се јавља током друге половине раздобља владавине династије Минг, као резултат директних трговинских веза с тадашњом Кином. Дистрикт Тондо је био традиционални главни град краљевства, а његови владари били су суверени краљеви а не пуке поглавице. Ословљавали су их на различите начине: пангинуан ( на меленауу) или пангиноон ( на филипинском/тагалогу) — срп. „господар”; анак банва ( на филипинском/тагалогу) — срп. „син раја”; или лакандула ( на филипинском/тагалогу) — срп. „господар палате”. Цар Кине (кин: 皇帝; пин: Huángdì) одређивао је владаре древне Маниле, лакане ( на илоканском од. филипинском/тагалогу) односно краљеве (кин: 王; пин: Wáng).[26]
У 13. веку Манила се састојала од утврђеног насеља и трговачке четврти на обали реке Пасиг. Град је тада насељавало индијанизовано хинду краљевство Маџапахит, како се наводи у епској еулошкој поеми Нагаракр(е)тагама (јав. ) која описује пад Маџапахита односно освајања махараџе Хајама Вурука (познат и као Раџасанагара, Па-та-на-па-на-ву или Батара Прабу).[26] Селуронг (хинд. ) односно Селудонг (малајс. ) с још неколико варијација (нпр. Салудонг, арап. ) било је историјско име града и помиње се поред Сулота (хинд. ) — имена данашње провинције Сулу — и Калка (хинд. ) — данас град у индијској савезној држави Харајана.[26]
За време владавине шестог брунејског султана Болкијаха у раздобљу од 1485. до 1524. године, Брунејски султанат је извршио инвазију желећи да искористи трговину Тонда с Кином, и то нападајући и окружујући га; на крају се успоставља Краљевство Селудонг/Мајнила (малајс. , арап. , фил./таг. ). Моћ Краљевства Тондо се изгубила и сада је као трибутарна држава Султаната Брунеј Тондо морао да плаћа годишњи данак.[19] Успостављена је нова династија с локалним вођом (раџа), који је прихватио ислам и постао раџа Салалила односно Тарик Сулејман . Он је такође постао и изазов што се тиче трговине за већ богатог лакандулу у Тонду. Ислам је још више ојачао доласком муслиманских трговаца из арапско-индијских области, односно Блиског истока и југоисточне Азије.[27] Манила је 1574. године привремено била под опсадом након инвазије кинеског пиратског господара рата по имену Лин Фенг (упрош: 林凤; трад: 林鳳; пин: Lín Fèng), ког је локално становништво на крају ипак успело да отера и ослободи свој град. Град је потом постао седиште шпанске колонијалне владе.
Шпанско раздобље
Конкистадор Мигел Лопез де Легаспи је 24. јуна 1571. године стигао у Манилу и прогласио је територијом Нове Шпаније (данас Мексико), оснивајући градско веће где је сада дистрикт Интрамурос.[28] Де Легаспијева локална краљевска породица је била погубљена или протерана након неуспеха завере Тондо; наиме, било је испланирано да датуи, раџе, јапански трговци и Брунејски султанат заједно нападну и погубе Шпанце те њихове латиноамеричке најамнике и савезнике Висајце. Победници Шпанци су Манилу прогласили главним градом Шпанских Источних Индија и Филипина, којим ће њихова империја владати наредна три века.
Манила је постала позната по трговинском галеону Манила—Акапулко (шп. , фил./таг. ), а бродови су међу пацифичким острвима саобраћали преко три века и у југоисточну Азију (која је већ била ентрепот за робу која је долазила из Индије, Индонезије и Кине) допремали добра из Европе, Африке и Латинске Америке; трговина се такође одвијала и у супротном смеру. Сребро које се ковало у Мексику и Перуу се мењало за кинеску свилу, индијске драгуље и зачине југоисточне Азије. Исто тако, вино и маслине из Европе и Северне Африке су преко Мексика бродовима налазили пут до Манилаца.[29]
Двадесет месеци, од 1762. до 1764. године, Манилу су окупирале британске снаге и користиле као базу за неуспешни покушај освајања Филипина биткама Седмогодишњег рата.[30] У коначници су се Британци повукли у складу с Париским мировним споразумом.[31] Непознат број индијских војника познатих као сипаи, који су дошли са Британцима, дезертирао је и населио оближњу Каинту; ово објашњава јединствене индијске одлике генерација становника Каинте.[32] У међувремену су Кинези кажњени за помагање британске инвазије, а тврђава Интрамурос — коју је у почетку насељавало 1.200 шпанских породица, са заштитом гарнизона од 400 шпанских трупа[33] — задржава своје топове усмерене ка Бинонду, најстаријој кинеској четврти на свету.[34] Такође, латиноамеричко становништво је било концентрисано на југу,[33] у Кавитеу где су пристајали њихови бродови те Ермити која представља област коју је основао и чији је епоним постао мексички пустињак који је ту живео.[35]
Након што се Мексико изборио за независност 1821. године, Шпанија је почела да директно управља Манилом.[36] Под директном шпанском управом, банкарство, индустрија и образовање развијени су више него у претходна два века.[37] Отварање Суецког канала године 1869. омогућило је директну трговину и комуникацију са Шпанијом.
Све веће богатство и образовање у граду привукли су аутохтоно становништво, Кинезе, Индијце, Латиноамериканце и Европљане, да из оближњих провинција дођу у Манилу;[38] потакнут је настанак академске класе илустрадоса која је заговарала либералне идеје — идеолошки темељ Филипинске револуције, којом се настојала стећи независност од Шпаније.
Америчко раздобље
Након битке за Манилу (1898), Шпанија је предала град Манилу Сједињеним Америчким Државама. Прва Филипинска (Малолоска) република, основана у оближњем Булакану, борила се против Американаца за контролу града.[39] Американци су победили Малолоску републику и заробили председника Емилија Агиналда, који је лојалност САД прогласио 1. априла 1901. године.
По изради новог статута (повеље) за Манилу јуна 1901. године, Американци су озваничили оно о чему се одавно ћутало: град Манилу чини не само Интрамурос већ и сва подручја која га окружују (шп. ). Новим статутом је прокламовано да је Манила сачињена из једанаест муниципалних дистрикта: по свој прилици Бинондо, Ермита, Интрамурос, Малате, Пако, Пандакан, Сампалок, Сан Мигел, Санта Ана, Санта Круз и Тондо. Додатно, Католичка црква је као делове Маниле признала пет парохија: Балик-Балик, Гагалангин, Санта Меса, Сингалонг и Тросо; касније су додате још две: Балут и Сан Андрес.[40]
Под америчком контролом, нова грађански оријентисана Острвска влада на челу с гувернером-генералом Вилијамом Хауардом Тафтом, позвала је урбанисту Данијела Хадсона Бернама да Манилу прилагоди савременим потребама.[41] Бернамов план је укључивао развој цестовног система, употребу водених путева за транспорт те улепшавање Маниле уређивањем рива и изградњом паркова, булевара и зграда.[42]
Планирана градња је обухватала и центар владе који је требало да заузима целокупан Волис Филд, који се пружа од парка Ризал до данашње авеније Тафт. Филипински капитол је требало да се изгради на крају на ком је авенија Тафт, тако да гледа на море. Заједно са зградама разних владиних бироа и одељења, требало је формира четвороугаоник с лагуном у центру и спомеником Хосеу Ризалу на другом крају комплекса. Од Бернамовог предложеног плана за владин центар, само три јединице — Законодавна зграда, Зграда за финансије и Зграда за пољопривредна одељења — успешно су завршене пре избијања Другог светског рата.
Јапанска окупација и Други светски рат
Током Јапанске окупације Филипина, амерички војници су добили наређење да се повуку из Маниле; сви војни објекти су уклоњени 24. децембра 1941. године. Генерал Даглас Макартур је прогласио Манилу отвореним градом да би се спречила даља убијања и разарања, али јапански војни авиони су наставили да бомбардују град. Јапанске снаге су окупирале Манилу 2. јануара 1942. године.
Од 3. фебруара до 3. марта 1945. године, Манила је била поприште најкрвавије битке у Пацифичком сукобу из Другог светског рата. Овог фебруара је убијено око 100.000 цивила.[22] На крају битке, град су поново заузеле удружене америчке и филипинске трупе. Манила је други најразоренији град на свету (после Варшаве) током Другог светског рата; готово све грађевине у граду, посебице Интрамурос, биле су уништене.
Савремено раздобље
Председник Елпидио Кирино је 1948. године преместио седиште владе Филипина у Кезон Сити, нови главни град у предграђу и подручју североисточно од Маниле, који је 1938. године основао бивши председник Мануел Л. Кезон.[43] Премештањем је онемогућена имплементација Бернамовог плана из 1905. године за премештање центра владе у Лунету.
За време владавине Висајанца Арсенија И. Лаксона као првог изабраног градоначелника 1952. године (сви пређашњи градоначелници су били именовани), Манила је била у свом „златном добу”;[44] повратила је свој изгубљени статус „Бисера Оријента” (шп. ), који је први пут добила пре Другог светског рата. После Лаксоновог мандата 1950-их година, Манилом је већину ’60-их управљао Антонио де Хесус Вилегас. Индијски Филипинац Рамон Деларга Багатсинг је био градоначелник готово целе ’70-е, па све до Револуције народне власти (Жута/Филипинска/ револуција) из 1986. године. Градоначелници Лаксон, Вилегас и Багатсинг групно се називају „Великом тројком Маниле” због њиховог неизбрисивог доприноса развоју града те трајног наслеђа које су оставили побољшавањем квалитета живота и добробити становника Маниле.
Током администрације председника Фердинанда Емануела Едралина Маркоса ст. — доношењем Председничког декрета бр. 824, 7. новембра 1975. године — створен је регион Метро Манила као интегрисана јединица. Подручје је обухватало четири града и тринаест суседних насеља, као засебна регионална јединица владе.[45] На 405. годишњицу оснивања града, 24. јуна 1976. године, Манила је одлуком Маркоса поново добила статус главног града Филипина, првенствено због свог историјског значаја јер је била седиште владе још од раздобља шпанске колонијалне владавине. Председнички декрет бр. 940 каже да је „Манила одувек била — за филипински народ и у очима света — главни град Филипина, при чему је центар трговине, заната, образовања и културе”.[46]
У току ванредног стања у држави, Манила је постала ’легло’ покрета отпора како су омладинци и студенти демонстрирали изнова се сукобљавајући с полицијом и војском које су биле подређене Маркосовом режиму. Након деценија пружања отпора, ненасилном поменутом Револуцијом народне власти (претеча мирних револуција које су скинуле гвоздену завесу у Европи) с власти је збачен ауторитарни председник Маркос.[47]
Алфредо „Фред” Сиојо Лим (Лин Венлуо, Лим Бун-лок) 1992. године је изабран за градоначелника; био је први кинески Филипинац који је вршио ову функцију. Био је познат по својој оштрој борби против криминала. Лима је наследио Хосе Ливиоко „Лито” Атијенса мл., који је био и његов заменик на положају градоначелника. Атијенса је био познат по својој кампањи (и својевременом слогану града) „Оживимо Манилу” (фил./таг. ), захваљујући којој је изграђено неколико паркова те поправљени и обновљени многи оштећени објекти у граду. Као начелник града је провео укупно 3 мандата (9 година) у континуитету, након чега је замењен.
Алфредо Лим се још једанпут кандидовао за градоначелника; победио је Атијенсиног сина Алија на општим изборима 2007. године и моментално угасио све Атијенсине пројекте[48] тврдећи да су исти имали безначајан допринос побољшању града. Однос двеју партија је постао још затегнутији, а поново су се нашле супротстављене на локалним изборима 2010. године на којима је Лим (ККК) опет победио Атијенсу (ПМП), и то веома убедљиво — 59,52% : 27,22% (395.910 : 181.094) — за разлику од веома густих локалних избора 2013. и нарочито 2016. године.
Лима је 2008. године тужио већник Денис Алкореса за кршење људских права,[49] оптужујући га за графт у рехабилитацији јавних школа;[50] такође је у великој мери био критикован због свог непланског разрешавања инцидента с бившим полицајцем и туристичким аутобусом у парку Ризал — једне од смртоноснијих (9 страдалих) талачких криза на Филипинима. После овога, заменик градоначелника Франсиско „Иско” Морено Домагосо и 28 градских већника поднело је 2012. године другу судску тужбу против Лима, тврдећи да су Лимове изјаве на састанку за њих биле ’опасне по живот’.[51] На локалним изборима 2013. године, бивши председник Џозеф „Ерап” Ехерсито Естрада (Хосе Марсело Ехерсито) победио је Лима у тесној градоначелничкој утрци — 52,72% : 47,28% (343.993 : 308.544). Током свог мандата, Естрада је отплатио преко 5 милијарди пезоса (око 95 милиона евра) градског дуга и повећао градске приходе са 6,2 милијарди пезоса (преко 100 милиона евра) 2012. године на 14,6 милијарди пезоса (преко 275 милиона евра) 2016. године, што је резултовало омогућавањем највећег икада улагања у инфраструктуру Маниле од 6,76 милијарди пезоса (преко 120 милиона евра) и генерално бољитком и добробити за становнике Маниле. Град је 2015. године постао најконкурентнији град на Филипинима, поставши тако и најбоље место за пословање и живот у овој земљи. Естрада је повећао порезе више него дупло да би добио сав овај новац за унапређивање града, чиме ни велики ни мали привредници нису били задовољни. Међутим, упркос својим великим постигнућима, Естрада је готово изгубио од Лима на локалним изборима одржаним 9. маја 2016. године због ’прљавих трикова’ и ’негативне кампање’ с противничке стране; разлика је била минимална, нешто већа од само 2.500 гласова — 38,54% : 38,17% (283.149 : 280.464).[4]