Марко Витрувије
From Wikipedia, the free encyclopedia
Марко Витрувије Полио (лат. , живио и радио у првом вијеку п. н. е.), био је римски писац, архитекта и инжењер и аутор славног римског архитектонског трактата „De architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури).[1] Он је покренуо идеју да све зграде треба да имају три атрибута: firmitas, utilitas, и venustas („снага“, „корисност“ и „лепота“).[2] Ови принципи су касније широко прихваћени у римској архитектури. Његова расправа о савршеној пропорцији у архитектури и људском телу довела је до чувеног ренесансног цртежа Витрувијанског човека Леонарда да Винчија.
Врло мало је познато из његовог живота, осим онога што се може закључити из његовог писања у трактату.[3][4] Иако Витрувије нигдје не идентификује императора за којег је радио, многи сматрају да је ријеч о Августу и да је трактат писан око 27. године. Пошто Витрувије у трактату себе описује као старог човјека, неки аутори су закључили да је врло вјероватно да је био активан у вријеме Јулија Цезара. Витрувије такође каже да је радио на градњи базилике у Фаному (данашњи Фано).
Трактат „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. на Хермогену. Расправља о скоро сваком аспекту архитектуре, а подијељен је у десет поглавља: планирање града, грађевински материјали, изградња храмова и употреба грчких редова, цивилно грађевинарство (позоришта, бање), приватне грађевине, декорација пода и зидова, хидраулика и цивилне и војне машине. Трактат О архитектури је нашироко копиран и опстао је у многим десетинама рукописа током средњег века,[5] иако га је 1414. године „поново открио“ фирентински хуманиста Пођо Брачолини у библиотеци опатије Сен Гал. Леон Батиста Алберти објавио га је у својој темељној расправи о архитектури,De re aedificatoria (око 1450). Прво познато штампано издање на латинском језику дао је фра Ђовани Сулпиције у Риму 1486. Уследили су преводи на италијански, француски, енглески, немачки, шпански и неколико других језика. Иако су оригиналне илустрације изгубљене, прво илустровано издање објавио је у Венецији 1511. године фра Ђовани Ђокондо, са илустрацијама у дрворезу заснованим на описима у тексту.