Мерилин Менсон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Брајан Хју Ворнер (енгл. , Кантон, 5. јануар 1969), професионално познат као Мерилин Менсон (енгл. ), амерички је певач, текстописац, продуцент дискографских записа, глумац, визуелни уметник и бивши музички новинар. Познат је по контроверзној сценској личности и имиџу као певач истоименог бенда, чији је суоснивач 1989. године са гитаристом Дејзи Беркович, а чији је једини преостали стални члан. Као и остали чланови бенда, његово сценско име настало је комбиновањем имена две супротстављене америчке иконе: сексуалног симбола и серијског убице; у Мансоновом случају глумица Мерилин Монрое и злочинац Чарлс Менсон.
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
Мерилин Менсон | |
---|---|
Датум рођења | (1969-01-05)5. јануар 1969. (55 год.) |
Место рођења | Кантон, Сједињене Америчке Државе |
Музичка каријера | |
Жанр |
|
Инструмент | вокал |
Издавачка кућа |
|
Повезани чланци |
|
Веб-сајт | |
Менсон је најпознатији по музици објављеној деведесетих година 20. века, а најпознатији су албуми Портрет америчке породице (1994), Антихрист Суперстар (1996) и Механичке животиње (1998) који су му стекли репутацију у главним медијима као контроверзну фигуру и негативан утицај о младим људима у комбинацији са његовим јавним имиџом.[1][2] Само у САД три албума су добила платинаст статус, а три су освојила злато, а бенд је имао осам деби издања у топ 10, укључујући два албума број 1. Менсон је рангиран на броју 44 на листи "Топ 100 хеви метал вокала" од стране Хит Парадер- а и заједно са својим бендом номинован је за четири награде Греми.
Менсон је свој филмски првенац снимио као глумац у филму Изгубљени аутопут Дејвида Линча (1997), а од тада се појављује у разним мањим улогама и наступима. Интервјуисан је у политичком документарцу Мајкла Мура о насиљу оружја, Куглање за Колумбајн, и разговарао је о могућим мотивима за масакр у Колумбајну 1999. године, након медијских спекулација да су убице били обожаваоци Менсонове музике; он је негирао наводе да је његова музика чинилац доприноса. У септембру 2002. године у центру савремених изложби у Лос Анђелесу одржана је његова прва уметничка изложба, Златно доба гротеске. На изложби 2010. у бечкој галерији Кунстхале, открио је Генеологију бола, серију од 20 слика на којима је сарађивао са Линчом.[3]