Мимезис
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мимезис стгрч. , mīmēsis)[1] је термин који се користи у књижевној критици и филозофији који носи широк спектар значења, укључујући imitatio, имитацију, нечулну сличност, пријемчивост, представљање, мимикрију, чин изражавања, чин наликовања и представљање себе.[2] Појам мимезис већ дуго времена се користи у западној филозофији, а западна естетика је тај појам увела у тумачење процеса имитације или неке врсте опонашања. Имитација је представљала нешто што је увек мање вредно и важно у односу на сâм предмет опонашања или оригинал. Још од Старих Грка па до данашњих дана, цела традиција је у том појму видела нешто негативно. С једне стране, концепт мимезиса се узимао у обзир када је суђено о уметничким делима, а с друге када се судило самој метафизици [3].
У савременој филозофији, Платонова критика уметности добија једну нову, савременију форму која се може свести на то, да је концепт мемезе само један од елемената класичне метафизике и која уметност схвата само као “дериват” природе.[4] Мимезис не имитира природу, па самим тим он ништа ни имитира или опонаша, али ако се у њему ствара стварност, истина или природа, мемезис функционише и то као, као момент који се испуњава у тренутку када се испуњава и сама стварност. Мимезис, према томе, као додатак саме стварности, представља и саму стварност по себи.[5]. Са друге стране, ако мимезис не имитира природу већ је конституише, онда је сам процес мимезиса процес који ствара нешто из ничега - закон о невластитости који је својствен мимезису [6].
Сам мимезис не припада никоме, а Платон, је говорио [6] да је онај који имитира најгори од своје врсте јер: „... он је у процесу опонашања нико, чиста маска или чисти лицемер и као такав врло неодредив (inassignable), сакривен, и немогуће га је сместити у одређену врсту или фиксирати га за једну функцију која би била његова властита...“