Нови Зеланд
острвска земља у југозападном делу Тихог океана / From Wikipedia, the free encyclopedia
Нови Зеланд (енгл. , изговор: ; маор. , изговор: ) је острвска држава у југозападном делу Тихог океана у Океанији.[4] Састоји се од два велика острва ‒ Северног и Јужног ‒ као и већег броја мањих острва.[5] Званично име државе на маорском је Аотеароа, што се често преводи као „Земља дугог белог облака“.[6] Нови Зеланд је географски најизолованија држава на свету. Најближи сусед, Аустралија, удаљена је 1.500 km северозападно од главних острва, преко Тасмановог мора.[7] Једина значајнија копнена маса ка југу је Антарктик, ка северу су Нова Каледонија, Фиџи и Тонга.
Нови Зеланд | |
---|---|
Главни град | Велингтон |
Највећи град | Окланд |
Службени језик | енглески маорски новозеландски знаковни језик |
Владавина | |
Облик државе | Уставна монархија |
— Краљ | Чарлс III |
— Генерални гувернер | Синди Киро |
— Премијер | Кристофер Лаксон |
Историја | |
Стварање и независност од Уједињеног Краљевства | |
— Уставни акт о Новом Зеланду 1852. | 30. јуна 1852. |
— Статус доминиона | 26. септембра 1907. |
— Вестминстерски статут 1931. | 11. децембра 1931. |
— Уставни акт 1986. | 13. децембра 1986. |
Географија | |
Површина | |
— укупно | 268.021 km2 (75) |
— вода (%) | 1,6 |
Становништво | |
— 2022.[1] | 5.132.241 (123) |
— 2018. | 4.699.755 |
— густина | 19,15 ст./km2 (202) |
Економија | |
БДП / ПКМ | ≈ 2022. |
— укупно | $242,7 милијарди (51)[2] |
— по становнику | $47.278 (23) |
ИХР (2021.) | 0,937 (13)[3] — веома висок |
Валута | Долар |
— стоти део валуте | |
Остале информације | |
Временска зона | +12 до +13 |
Интернет домен | |
Позивни број | +64 |
Вози се | левом страном |
1 Званична химна (енгл. ), се користи само приликом монархијских прилика. |
Због своје изолованости Нови Зеланд је једно од последње насељених места на планети.[8] Током ове изолације развијен је карактеристичан диверзитет флоре и фауне. Најзначајнији је велики број јединствених птица, од којих су многе изумрле доласком људи и сисара.[9] Са умереном морском климом, земљиште је углавном покривено шумом.[10] Разноврсну топографију земље чине и оштри планински врхови који су резултат тектонског померања тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.
Полинежани су населили територију данашњег Новог Зеланда између 1250. и 1300. године, притом развивши карактеристичну Маори културу.[11] Први контакт Европљана је био 1642. када је до обала допловио Абел Тасман.[12] Појава кромпира и мускета је довела до преокрета у маорском начину живота, и као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови.[13] Британска империја и Маори су 1840. потписали Уговор из Вајтангија којим је Нови Зеланд посао британска колонија, а Маори су добили заштиту од надолазећих француских колонизатора и самовоље колонијалних компанија. Уследио је прилив великог број имиграната из Европе што је довело до бројних сукоба и напослетку Новозеландских ратова, после којих је дошло до масовне конфискације маорске имовине.[14] Економске кризе су пратили периоди политичке реформе, жене су добиле пуно право гласа током деведесетих година 19. века, а од тридесетих година 20. века формирана је социјална држава благостања.[15] Након Другог светског рата, Нови Зеланд се прикључио АНЗУС пакту заједно са САД и Аустралијом,[16] али је уговор касније суспендован од стране САД када је Нови Зеланд прогласио своју територију за слободну зону од нуклеарне енергије и обновљен је тек 2010. Нови Зеланд је део договора УКУСА о дељењу обавештајних података између држава англосфере — Уједињеног Краљевства, САД, Канаде и Аустралије.[17] Током педесетих година 20. века животни стандард је био међу највишима на свету али је седамдесетих година наступила рецесија која је додатно погоршана стањем на тржишту нафте и уласком Велике Британије у ЕЕЗ. Током осамдесетих година извршене су бројне економске реформе познате под називом по Роџеру Дагласу, министру финансија, када је укинута политика протекционизма и уведена слободна трговина.[18] Тржишта за пољопривредне производе са Новог Зеланда су умногоме промењена након седамдесетих, па је некада најпопуларнији извозни производ вуна, замењена млечним и месним производима а у скорије време и вином.
Већина Новозеланђана је европског порекла. Највећа мањинска група су домороци Маори, а осим њих бројни су досељеници из Азије и других држава Полинезије.[19] Енглески је најдоминантнији језик, док маорски и новозеландски знаковни језик имају статус званичног језика.[20] Културу Новог Зеланда углавном чине елементи маорске и културе раних британских досељеника. У раном периоду европског досељавања сликарску уметност су углавном чинили пејзажи и у мањој мери портрети Маора. У скорије време су популаризоване класичне маорске уметности попут дубореза, плетења и тетоважа. Многи уметници данас комбинују елементе маорских и западних техника у стварању јединствених форми.[21] Култура Новог Зеланда је додатно проширена глобализацијом и повећаном имиграцијом са острва у Пацифику и из Азије. Разнолик пејзаж Новог Зеланда пружа многе могућности за спољне активности и коришћен је као позадина низа високобуџетних филмова.[22]
Нови Зеланд се састоји од 11 региона, 67 територијалних управа у сврху локалне самоуправе али уз мање овлашћења од некадашњих провинција.[23] На националном нивоу власт врши кабинет министара, предвођен премијером. Шеф државе је краљ Чарлс III кога представља генерални гувернер.[24] Краљевство Нови Зеланд чине још и Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик). Нови Зеланд је чланица међународних организација ОУН, АПЕК, Комонвелт, ОЕСР, ФПО и СТО.
Маори данас Нови Зеланд називају Аотеароа (што се преводи као „земља дугог белог облака“),[25] а овај назив је у употреби и у новозеландској варијанти енглеског језика. Овај назив потиче од једног назива за Северно острво на маорском. Непознато је да ли су Маори имали назив за територију целе државе пре доласка Европљана.[26] Абел Тасман је 1642. приметио обалу Новог Зеланда и ову земљу назвао , уверен да је у питању део истоименог јужног дела Јужне Америке.[27] Холандски картографи су променили име ове земље у 1645. године, по провинцији Зеланд.[28][29] Британски истраживач Џејмс Кук који га је први опловио, је прилагодио овај назив енглеском језику и назвао га , што је име које се и данас користи.
Маори су имали више назива за ова два острва, укључујући (риба Мауија) за Северно и (вода зеленог камена) и (кану Аоракија) за Јужно острво.[30] На првобитним европским мапама Јужним острвом је називано мало острво Стјуарт а садашње Јужно острво је називано Средњим острвом.[31] Садашња подела потиче из 1830. године а од 1907. је стандардна.[32] Географски савет Новог Зеланда је 2009. године открио да имена острва никада нису озваничена.[33][34][35] Називи су озваничени 2013, а истовремено су дати и називи на маорском језику - за Северно острво и за Јужно острво.[36]
Геологија и рељеф
Нови Зеланд чине два главна и већи број мањих острва, која се налазе близу центра Водене хемисфере (насупрот Копнене чији је центар у Француској). Северно и Јужно острво раздваја Куков пролаз, широк 22 km на најужој тачки.[37] Осим ова два острва, пет највећих насељених острва су Острво Стјуарт, Чатам, Острво Велики гребен (у заливу Хаураки), Острво Дурвил (у Марлборо мореузу) и Острво Вајхеке (22 km од Окланда).[38].
Нови Зеланд је дугачак (преко 1600 km дуж северо-североисточне осе) и узак (на најширем делу 400 km између обала)[39] са приближно 15.134 km обале и укупном површином од 268.021 km.[40] Због удаљених острва и дуге обале, држава је богата морским ресурсима. Ексклузивна економска зона је једна од највећих на свету и више од 15 пута је већа од површине самог Новог Зеланда.[41]
Јужно острво је највећа копнена маса Новог Зеланда, и подељена је уздужно Јужним Алпима.[42]На њима се налази више од 18 врхова висине преко 3.000 m, од којих је највиши Маунт Кук са 3.754 метра што је и највиши врх на целом Новом Зеланду. У подножју Јужних Алпа налази се област Фјордленд са дубоким фјордовима, од којих је најпознатији Милфорд Саунд.[43] Северно острво има мање планинских венаца али има велики број вулкана. Најактивнија је вулканска зона Таупо око које је формирана вулканска висија коју обележава највиши врх Северног острва, Маунт Руапеху (2,797 m). На овој висији налази се и највеће језеро на Новом Зеланду, Таупо[44] које се налази у калдери једног од највећих супервулкана.[45]
Разноврсност топографије, а вероватно и појаву као копна, Нови Зеланд дугује тектонском померању тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.[46] Нови Зеланд је део Зеландије, микроконтинента величине половине Аустралије, који је постепено потапан након одвајања од Гондване. Пре 25 милиона година започела је орогенеза „Кајокура“. Доказ овога данас је видљив на Јужним Алпима који су настали у склопу континенталне колизије дуж Алпског раседа. У другим деловима граница плоча је обележена субдукцијом једне плоче испод друге што је произвело Пујсегуров ров на југу, ров Хикуранги на истоку и ровове Кермадеков и Тонга на северу.[47][48]
Клима
Нови Зеланд има благу и умерену морску климу са средњим годишњим температурама од 10 °C на југу до 16 °C на северу.[49] Историјски максимум је забележен у месту Рангиора и износио је 42,4 °C а историјски минимум је забележен у месту Ренфарли и износио је −25,6 °C.[50] Клима се разликује између региона, па је тако на западној обали Јужног острва заступљена изузетно влажна клима, у централним деловима влада семиаридна клима а на самом северу суптропска клима.[51] Од седам највећих градова, Крајстчерч је најсувљи са око 640 мм падавина годишње, а са око дупло више највлажнији је Окланд.[52] Окланд, Велингтон и Крајстчерч имају преко 2.000 сунчаних сати годишње. Јужни и југозападни делови Јужног острва имају хладнију и облачнију климу са око 1.400 до 1.600 сунчаних сати; северни и североисточни делови Јужног острва су најсунчанији делови и имају у просеку 2.400 до 2.500 сунчаних сати.[53]
Воде
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Флора и фауна
Географска изолација Новог Зеланда од преко 80 милиона година и острвска биогеографија је одговорна за ендемичност врста флоре и фауне Новог Зеланда. Они су настали или еволуцијом живог света Гондване или преко врста које су успеле да дођу до удаљених обала Новог Зеланда преко ваздуха или мора.[54] Од свих васкуларних биљака, 82% су ендемске врсте и чини их 1.944 врсте у 65 родова и у једној породици.[55][56] Велике површине острва су под шумама подокарпа и јужне букве. Подокарп је врста зимзеленог дрвета – голосеменице и формира шуме углавном у северним деловима Новог Зеланда. На крајњем северу Северног острва у овим шумама расте каури – џиновско дрво које нарасте до 50 м у висину. Шуме јужне букве су заступљене у јужнијим пределима острва.[57] За Северно острво су карактеристична папратишта и шикаре. У њима расте већи број папрати (сребрнасте, дрвене итд) и разног жбунастог растиња. На Јужном острву су велике планинске површине под пашњацима и ниским жбуновима.[58]
Пре доласка људи око 80% површине Новог Зеланда је било покривено шумом, практично цела територија осим планинских врхова, мочвара, неплодног земљишта и вулканских подручја.[59] Након доласка људи долази до масовне дефорестације, посебно од пожара насталих након полинежанског насељавања.[тражи се извор] Остатак шума су искрчили Европљани створивши оранице, тако да данас површина покривена шумом износи 23%.[60]
Шумама су доминирале птице а у недостатку сисара, неке од врста попут кивија, какапоа и такахеа су еволуирале у нелетачице.[61] Доласком људи долази и до појаве пацова, творова, разних других глодара и сисара што је довело до изумирања бројних врста, укључујући и велике птице као што су моа и хастов орао.[62][63]
Друге ендемске врсте чине рептили (туатаре, скинкови и гекони),[64] жабе (укључујући 4 врсте најстаријих и најпримитивнијих жаба на свету, рода а то су хамилтонова, арчијева, хохштетерова и маудска жаба), пауци (катипо), инсекти (вета) и пужеви.[65] Одређене врсте попут птица царића и гмизаваца туатара су толико јединствене да се сматрају за живе фосиле. Једини доказ о постојању сисара на Новом Зеланду су три врсте слепих мишева (једна изумрла а једна од две преостале је ) и фосил малог сисара величине миша који је пронађен 2006. и процењен на 16 милиона година старости.[66][67] Морски сисари су бројни, половина врста китова, делфина и плискавица као и фока живи у водама Новог Зеланда.[68] Такође уз обалу се може видети велики број морских птица, од чега је трећина ендемских врста.[69] На Новом Зеланду се налази највећи број врста пингвина, укључујући ендемске врсте жутооког пингвина, малог пингвина, снерског пингвина и фјордландског пингвина, од свих држава на свету.[70]
Од доласка људи близу половине ендемских врста је изумрло, укључујући 51 врсту птица (нпр. хуија), 3 врсте жаба, 3 врсте речних риба, 4 врсте биљака и 1 врсту слепог миша.[62] Преостале врсте су угрожене и њихово станиште је значајно смањено.[62] Ипак на Новом Зеланду су настале неке од успешнијих метода очувања угрожених врста попут заштићених острва, борбе против штеточина, премештања живог света, удомљавања као и еколошке обнове острва и других одабраних области.[71][72][73]
Национални паркови
На Новом Зеланду постоји четрнаест националних паркова:[74]
Национални паркови Новог Зеланда | |||
---|---|---|---|
Име | Основан | Величина () | Слика |
Национални парк Те Уревера | 1954. | 2127 | |
Национални парк Тонгариро | 1887. | 796 | |
Национални парк Вангануи | 1986. | 742 | |
Национални парк Егмонт | 1900. | 335 | |
Национални парк Кахуранги | 1996. | 4520 | |
Национални парк Абел Тасман | 1942. | 225 | |
Национални парк Нелсон Лејкс | 1956. | 1018 | |
Национални парк Папароа | 1987. | 306 | |
Национални парк Артурс Пас | 1929. | 1144 | |
Национални парк Вестленд Таи Поутини | 1960. | 1175 | |
Национални парк Аораки/Маунт Кук | 1953. | 707 | |
Национални парк Маунт Аспајаринг | 1964. | 3555 | |
Национални парк Фјордланд | 1952. | 12519 | |
Национални парк Ракијура | 2002. | 1500 |
Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи. Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[75] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[30][76] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[77] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатамска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[78][79] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[80]
Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[81] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[82] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[81] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[83] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[84] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[85] Од почетка 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила хришћанство.[86]Маорско становништво је током 19. века спало на око 40% броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[87]
Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[88] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму са молбом за заштиту.[88] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[89] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[90] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[91] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[92] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[93] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[94]
Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[96] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[97] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[97] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи засебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Расел, данашњи Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[98] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860-их и 1870-их и конфискације маорских поседа.[99] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[100] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[101]
Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[97] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[102] а био је погођен и Великом кризом[103] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке привреде.[104] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[105] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[106] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[107] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[90] Влада је постигла договор о накнади за кршење Уговора са многим племенима али током 2000-их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.
Нови Зеланд има око 4,4 милиона житеља.[108] Нови Зеланд је већим делом урбана земља, са 72 процента становништва у једној од 16 градских зона, и 53 процента у једном од четири највећа града Окланду, Крајстчерчу, Велингтону и Хамилтону.[109] Градови Новог Зеланда су често високо рангирани у истраживањима о квалитету живота. Окланд се, по истраживању консултантске куће Мерсер за 2010. годину, налази на четвртом месту по квалитету живота и стандарту а Велингтон на дванаестом месту.[110]
Очекивана животна доб на Новом Зеланду 2008. је била 82,4 године за жене и 78,4 за мушкарце.[111] Очекивана животна доб при рођењу ће по предвиђању бити повећана на 85 година до 2050. године а морталитет новорођенчади ће опасти.[112] Очекује се да 2050. године Нови Зеланд достигне 5,3 милиона становника а да просечна старост буде повећана са 36 на 43 године, и да проценат старијих од 60 година буде повећан са 18 на 29%.[113]
Списак градова на Новом Зеланду
|
# | Град | Име | Регион | Становништво | |||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
1 | Окланд | Окланд | 1,454,300 | |||||||
2 | Велингтон | Велингтон | 398,300 | |||||||
3 | Крајстчерч | Кантербери | 381,800 | |||||||
4 | Хамилтон | Вајкато | 224,000 | |||||||
5 | Тауранга | Беј ов Пленти | 130,800 | |||||||
6 | Нејпијер-Хејстингс | Хокс Беј | 129,700 | |||||||
7 | Данидин | Отаго | 117,400 | |||||||
8 | Палмерстон Норт | Манавуту-Вангануј | 83,500 | |||||||
9 | Нелсон | Нелсон | 64,800 | |||||||
10 | Роторуа | Беј ов Пленти | 56,800 | |||||||
11 | Њу Плимут | Таранаки | 56,300 | |||||||
12 | Фангареј | Нортланд | 55,400 | |||||||
(Процена 2015)[114] |
Етничка припадност и имиграција
На попису 2006. године, 67,6% становништва се изјаснило као Европљани а 14,6% као Маори.[115] Друге важније етничке групе су Азијати (9,2%) и Пацифички народи (6,9%) док се 11,1% изјаснило као Новозеланђани а 1% је припадало некој другој етничкој групи.[116][117] Резултати су доста различити у односу на ранији период, на попису 1961. 92% се изјаснило као Европљани а 7% као Маори, док су азијске и пацифичке мањине чиниле преосталих 1%.[118] Иако је званичан термин за становника Новог Зеланда „Новозеланђанин“ (енгл. ) неформално се користи израз „Киви“, како међународно, тако и од стране локалаца.[119] Маорска реч означава Новозеланђане европског порекла, мада ова реч није прихваћена од стране свих,[120][121] а неки Маори је користе за све неполинежане на Новом Зеланду.[122]
Маори су били први људи на Новом Зеланду, а за њима су уследили први европски досељеници. Након периода колонизације имигранти су били углавном из Британије, Ирске и Аустралије, због рестриктивне политике сличне политици Беле Аустралије.[123] Укупно је 23% становника Новог Зеланда рођена у другој држави и већина њих живи у региону Окланда.[124] Већина је дошла из Уједињеног Краљевства и Ирске (29%) убрзано се повећава број имиграната из Источне Азије, понајвише из Кине али и из Кореје, Тајвана, Јапана и Хонгконга.[125] Број страних студената је тако повећан након 1990-их и у 2002. години 20.000 њих је студирало на високошколским установама Новог Зеланда.[126]
Језик
Енглески је доминантан језик, и њиме се служи 98% становништва.[127] Новозеландска варијанта енглеског је најсличнија аустралијској варијанти енглеског језика и странцима је тешко да разликују ова два акцента.[128] Најпрепознатљивија одлика новозеландског енглеског је промена кратких предњих вокала - тврдо „и“ које звучи као глас шва (као нпр. „а“ у речи ), кратко „е“ које звучи као кратко „и“ и кратко „а“ које звучи као стандардно кратко „е“.[129] Стога странцима речи , , и звуче као , , и .
Након Другог светског рата Маори су обесхрабривани да користе свој језик у школама и на радним местима и он је као језик заједнице опстајао само у забаченим крајевима.[130] У скорије време наступио је процес ревитализације,[131][132] маорски је проглашен за званични језик 1987.[133] и говори га 4,1% становника.[127] Данас постоје школе на маорском као и два канала Маорске телевизије.[134] Многа места имају двоструке називе, на маорском и енглеском. Према подацима са почетка 21. века маорски у свакодневном животу као матерњи језик говори око 30.000 људи (4,2% од укупног новозеландског становништва), а 150.000 га повремено говори те га разуме.[135][136] После енглеског и маорског најраспрострањенији је самоански који са по више од 40.000 људи прате француски, хинди, јуе и северни кинески.[127][137] Новозеландски знаковни језик користи око 28.000 људи и постао је званичан језик 2006. године.[138]
Образовање и вероисповест
Основно и средње образовање је обавезно за децу до 6 до 16 година, док већина у школу креће са 5 година.[139] Постоји 13 разреда а јавне школе су бесплатне. Нови Зеланд има стопу писмености одраслих од 99%,[140] док половина становништва од 15 до 29 година има неки вид вишег образовања.[139] Постоји пет типова високошколских установа, универзитети, колеџи, политехничке школе, специјалистички колеџи и „вананге“[141] (маорски универзитети) као и приватне високошколске образовне установе.[142] Факултетску диплому има 14,2% становништва, 30,4% има неку врсту вишег образовања а 22,4 процента нема никакво звање.[143]
Хришћанство је главна религија на Новом Зеланду. према попису 2006. 55,6% становништва се изјаснило као хришћани, 34,7% се изјаснило да нема вероисповест а око 4 процента се изјаснило према некој другој религији.[144] Главни хришћанске деноминације су англиканизам, католицизам, презбитеријанизам и методизам. Такође постоји значајан број пентекосталаца, баптиста и припадника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана као и мароске цркве „Ратана“. Мањинске вероисповести по попису су хиндуизам, будизам и ислам.[137][145]