Нови вијек
From Wikipedia, the free encyclopedia
Нови вијек је, по историографској категоризацији, период од пада Цариграда (1453) до краја Првог светског рата (1918). За почетак новог вијека узима се 1453. година (тј. пад Византије), а за крај новог вијека узима се Први свјетски рат (1914—1918).
Писаној историји човечанства претходила је његова праисторија, почев од палеолитског доба („старо камено доба“), а затим неолитског доба („ново камено доба“). У неолиту је започела пољопривредна револуција, између 10.000 и 5.000 п. н. е, у Плодном полумесецу Блиског истока. Током овог периода, људи су започели систематско узгајање биљака и животиња.[1] Како је пољопривреда напредовала, већина људи је прешла из номадског у устаљени начин живота као пољопривредници у сталним насељима. Релативна сигурност и повећана продуктивност коју пружа пољопривреда омогућили су заједницама да се прошире у све веће јединице, подстакнуте напретком у транспорту.
Било у праисторијско или историјско доба, људи су увек обитавали у близини поузданих извора питке воде. Насеља су се развила већ 4.000. п. н. е. у Ирану,[2][3][4][5][6] у Месопотамији,[7] у долини реке Инд на Индијском потконтиненту,[8] на обалама египатске реке Нил,[9][10] и дуж кинеских река.[11][12] Како се пољопривреда развијала, пољопривреда житарица постајала је софистикованија и подстакла је поделу рада ради складиштења хране између узгојних сезона. Радне поделе су довеле до пораста доконе више класе и развоја градова, што је представљало темељ за цивилизацију. Све већа сложеност људских друштава захтевала је системе рачуноводства и писања. Хиндуизам се развио у касно бронзано доба на Индијском потконтиненту. Аксијално доба било је сведок увођења религија као што су будизам, таоизам, конфучијанство и џаинизам.