Образовање
From Wikipedia, the free encyclopedia
Образовање или едукација (лат. , — „изнети“; — „водити“) јест процес промене личности у жељеном правцу усвајањем различитих садржаја у зависности од узраста и потреба јединке. Образовање укључује и васпитне, поред образовних садржаја. Најзначајнија образовна институција образовно-васпитног карактера је школа.[1] Развојем система комуникације образовање постаје глобални процес који је тешко усмеравати само у жељеном правцу одређене социјалне заједнице.[2]
Образовање је процес у коме друштво преноси акумулирано знање, вештине и вредности, с генерације, на генерацију. Израз школа је грчка реч.[3] Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. Читање није било потребно, а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.
Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.
Образовање у својој модерној форми, што подразумева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до пре 150 година децу имућних подучавали су приватни учитељи. Већина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. века када се у Европи и САД почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на децу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вештина. Већ дуже време, пре свега у развијеним западним земљама, присутно је образовање код куће (енгл. ), као алтернатива формалном школовању.
У модерном друштву људи треба да савладају основне вештине као што су: читање, писање и рачунање и стекну опште знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто време је важно да знају како да уче, да би били у стању овладати новим и технички веома сложеним облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19. века, иако су власти Уједињеног Краљевства, за разлику од других земаља, оклевале да прихвате један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. У вези са тим и данас се води оштра дебата о систему школства где постоји и школство под окриљем верских заједница. Школство у САД полази од праксе дисциплиновања деце, у чему је у 17. веку велику улогу играло уверење да деца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године претило се оштрим казнама родитељима и старатељима који занемаре обучавање и рад своје деце. Пошто ово није било делотворно, пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могућности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.