Однос Калајевог режима према Православној цркви у БиХ
From Wikipedia, the free encyclopedia
Још у току непосредних припрема за окупацију званични фактори у Аустро-Угарској дошли су до увјерења да је потребно одмах послије запосједања Босне и Херцеговине предузети мјере на прилагођавању православне цркве потребама нове управе. Тада је сматрано да се те мјере морају предузети што је могуће прије, за разлику од вјерских ствари муслимана и католика које у први мах могу остати недирнуте. Ова журба у регулисању црквених прилика код православне цркве имала је у основи два политичка мотива. Први мотив био је тежња за стварањем услова који би православну цркву ставили у службу нове управе и учинили је њеним ослонцем, а други, да се одстрањивањем грчких владика, омрзнутих у народу због својих злоупотреба, придобије православно становништво већ на почетку окупације.
Уз овај други мотив везано је и укидање неких црквених дажбина које су оптерећивале српско становништво. Све то требало је од почетка да покаже предности нове управе.У дубокој позадини првог мотива скривао се далекосежни национално-политички циљ, који ће се јасно истаћи као полазиште у првим корацима на регулисању односа између православне цркве у Босни и Херцеговини и цариградске патријаршије. Тај циљ био је елиминисање православне цркве као фактора интеграције српског народа око Србије. У својој ноти министрима, предсједницима обје државе Монархије, упућеној 6. новембра 1878, поводом предузимања преговора са цариградском патријаршиом око уређења статуса православне цркве у Босни и Херцеговини, министар спољних послова Хајмерле упозорава на могућност да српска влада покрене акцију за обнављање Пећке патријаршије, чиме би се обновила и њена врховна црквена власт над свим хришћанима српске националности. Монархија мора све предузети да спријечи остварење тога плана, јер би онда Србија, у националном смислу постала атрактивна за православно босанско становништво.