Понашање
From Wikipedia, the free encyclopedia
Понашање представља све радње и одговоре организма обично везане за спољашњу (природну) средину, и условљене или узроковане неким дешавањима у њој.[1] Овде спада свака активност која се може посматрати директно, посредством чула, или индиректно, помоћу техничких уређаја. Тако у понашање спадају причање, ћутање, спавање, смејање и плакање, али и физиолошке промене попут оних у раду мозга, срца и других органа под контролом аутономног нервног система.[2]
Као што је већ напоменуто, понашање животиња и човека је под контролом нервног и ендокриног система. Проучавају га различите биолошке дисциплине (у првом реду етологија) и друштвене науке попут филозофије, психологије и социологије.[3]
Понашање је централни појам биологије понашања, односно показатељ односа према сопственим потребама, природном и друштвеном окружењу. Односи се на све спољне активне промене, кретања, положаје, држања, гестикулације и звукове једног човека или животиње те као мање или више краткорочним реверзибилним променама у боји или излучивањем материје бића које на било који начин служе комуникацији (нпр. феромони). Као понашање могу и назвати разна својства одређене животне фазе. Наука о понашању зове се етологија.[4][5][6][7]
Понашање може бити свесно или несвесно, прикривено или оторено, вољно или невољно. Биологија понашања има своје генетичке и срединске одреднице, при чему је посебно значајно учење и опонашање, односно прилагођавање здравог организма својој природној и друштвеној околини.[8]
Људско понашање (као и других организама и механизама) може бити уобичајено, необично, прихватљиво или неприхватљиво. Људи процењују прихватљивост понашања користећи социјалне норме и регулирају понашање средствима социјалне контроле. Са смрћу индивидуе завршава његово понашање.