Рашки стил
From Wikipedia, the free encyclopedia
Рашки стил у српској архитектури током средњег века, обухвата временски период од седме деценије 12. до краја 13. века, док се као гранични примери узимају Немањини Ђурђеви Ступови (око 1170) за почетак епохе односно Драгутинова црква Светог Ахилија у Ариљу (око 1296). Међутим ова граница је само оквирна пошто има сакралних објеката који временски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у Рашком стилу, какве су на пример манастирске цркве у Дечанима и Бањској, које су подигнуте у првој половини 14. века односно у време када доминира Вардарски стил. Сам стил је добио назив по реци Рашки, око које је гравитирала тадашња држава. Рашки стил је добио посебан назив и оригинални је домет српских архитеката који су створили промену у архитектури црквених објеката што је резултовало у успостављањем посебног оригиналног стила у сакралној архитектури по коме су постали познати у свету.[1]