Римски уговори (1941)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Римски уговори (итал. ) били су низ уговора које су закључили Фашистичка Италија и марионетска Независна Држава Хрватска (НДХ) 18. маја 1941, након осовинске инвазије на Југославију. Уговорима су одређене границе између Италије и НДХ, уступајући Италији територију која је великим дијелом био организована у Гувернаторат Далмацију. Такође, НДХ је забрањено слање поморских снага у Јадранско море и ограничено је кретање њених трупа у дијелу НДХ под италијанском контролом.
Римски уговори | |
---|---|
Уговор о одређивању граница између Краљевине Хрватске и Краљевине Италије Споразум о питањима војничкога значаја, која се односе на јадранско приморско подручје Уговор о јамству и сарадњи између Краљевине Хрватске и Краљевине Италије | |
Тип | уговори о границама, војсци, иностраној политици и економској сарадњи |
Контекст | подјела територија након осовинске инвазије на Југославију и успостављање Независне Државе Хрватске |
Потписан | 18. мај 1941. (1941-05-18) |
Мјесто | Рим, Италија |
Истек | 10. септембар 1943. (1943-09-10) |
Преговарачи |
|
Потписници | |
Стране |
Остале одредбе уговора у великој мјери су потчиниле НДХ италијанским интересима у питањима одбране, иностране политике и привреде и дјелотворно поставиле НДХ у положај квазипротектората, обавезујући НДХ да склапа даље уговоре које захтјева Италија. Коначно, уговорима је утврђено да ће усташки режим у НДХ, предвођен Антом Павелићем, понудити положај краља Хрватске припаднику владајуће италијанске династије Савоја, којег именује италијански краљ Виторио Емануеле III. Место краља НДХ је добио Ајмоне од Аосте, чији прадеда је Виторио Емануеле II, који је био деда актуелног краља. Ајмоне је владао као Томислав II, али никад није крочио на територију НДХ. Уговоре је Павелић укинуо након капитулације Италије 3. септембра 1943. године.
Уговори и на њима засновани даљи споразуми, изазвали су негодовање Хрвата, без обзира на њихов став према режиму и допринијели су све успјешнијем устанку предвођен партизанима против осовинске окупацију. Безбједносни аранжмани у италијанским окупационим зонама унутар НДХ захтијевали су од Италијана да користе четнике као помоћне трупе у антипартизанском рату, јер су простране територије остављене без сталних гарнизона. Ова политика је олакшала повлачење партизана након пораза у Црној Гори и источној Босни и Херцеговини и успостављање Бихаћке републике у новембру 1942. године.